Poslušnost

Ovo je čas

Za pisanje pesme

Ali avaj

Više nemam

O čemu pevati

Zato se silim da pišem

Jer mora

Da se ispuni

Volja

Tvoja

Slikarstvo 2 ili Reci, pa kud puklo da puklo...

Slikarstvo je u najvećem broju slučajeva izveštačeno i lažno, pa čak i uvredljivo. Jedino slikarstvo koje vredi jeste ono kroz koje nam slikar poručuje - Ja umem samo da slikam. Pokušao sam i sa drugim zanatima, ali ne ide, ne umem. Uostalom, šta ima kome da objašnjavam sve to. Ja moram da slikam!

Kad god vidim dobru sliku, znam da iza nje stoji takva vrsta posvemašnjeg poštenja. Zato mi je Dali - slikar dosadan i odbojan. I zato drhtim pred El Grekom, radujem se Gogenu i plačem sa Modiljanijem.

Slikarstvo 1 ili Nije ludom verovati

Slikarstvo – i tu se slažem s jednim luđakom – nastalo je kao upotpunjavanje praznine. Vatra, koja je gorela u dnu pećine, ostavljala je na stenju linije od gareži. Primitivni čovek je u retkim časovima dokolice posmatrao te linije i u jednom je trenutku u njima video obrise poznatog objekta: bivola, vuka, reke, planine, drveta... Obradovan tim prepoznavanjem, tim nevinim i naivnim postignućem duha, ipak je bio iznerviran nepotpunošću, te stavi prst u garež i uze da spaja linije koje je načinila vatra, kako bi dovršio prepoznatljivi oblik.

Eto, to je, bar tako ja verujem, priča o nastanku slikarstva.

Mene, međutim, muči nešto drugo. Ako je ovu teoriju izneo jedan luđak i ako sam ja sa njom saglasan, znači li to da sam i ja – lud?

Jedan zamišljeni dijalog između građanina i policajca

Dežurni policajac: Dobro veče, izvolite.

Dežurni građanin: Dobro veče, htio bih da prijavim uznemiravanje glasnom muzikom.

Dežurni policajac: U redu, dajte mi podatke.

Dežurni građanin: (Predstavlja se punim imenom i prezimenom i daje adresu.)

Dežurni policajac: A kakva je muzika u pitanju?

Dežurni građanin: Kako kakva?! Glasna muzika! Valjda je to dovoljno. Ako vas zanima više, evo reći ću vam - Ceca, Indira, Seka... Hoćete da nastavim sa nabrajanjem?

Dežurni policajac: Nema potrebe. Gospodine, gledaćemo da pošaljemo patrolu na lice mjesta, ali molim vas da shvatite da imamo jako puno ozbiljnih intervencija, glasna muzika nam zaista nije prioritet.

Dežurni građanin: Majmune drotovski, pa zar si stvarno toliki idiot da ne shvataš da upravo zbog ove i ovakve glasne muzike imate toliko ozbiljnih intervencija?! Nemate muda da rješavate problem opasnih kriminalaca i nemate pameti da stvari sasijecate u korjenu. Koji kurac...

Dežurni policajac: Gospodine, mislim da pretjerujete. U najmanju ruku, ja nisam prava adresa za vašu ljutnju.

Dežurni građanin: Da, tako je. Ništa, odoh kupit' bezbolku.

Dežurni policajac: Gospodine, ako sami budete uzimali zakon u svoje ruke, samo ćete sebi napraviti problem.

Dežurni građanin: Ne, ja već imam problem. Sad ga idem riješiti. Možda jednog dana shvatite da tako rješavam i vaše probleme.

Dežurni policajac: Hm, ko će ga znati, možda ste i u pravu...

Veza se prekida: Tu-tu tu-tu tu-tu...

Duh vremena

Diskutovali nedavno drugar i ja o unutrašnjem uređenju atinskog polisa u Periklovo doba - jel' to stvarno bila demokratija ili nešto što se samo uslovno može tim imenom nazvati?

Nađosmo na piratebay nekakav priručnik za izradu vremeplova, sklepašmo ga u garaži od Golfa dvojke,Grundigovog kasetofona i Seiko digitalca i - pravo u Periklovu Atinu. Prvi kojeg smo sreli tamo beše nekakav dostojanstvenik. Pitamo - demokratija? On se ljubazno osmehnu i reče - a šta bi drugo bilo? Zar ne vidite da je ovo kraljevstvo najvaljanije demokratije što je svet ikada video. Odemo do agore, tamo nekakav jurodivi filosof kojem postavišmo isto pitanje. On nas obasu bujicom reči - kakva demokratija?! Više je ima među hadskim demonima nego na atinskim ulicama! Ovo je ruglo od grada, no narod je neuk, te mu se svašta može podmetnuti! Pogledajte svojim očima, podignite svoje noseve! Zar ne vidite rđu na svakom koraku, zar vas ne guši zadah truleži koji izbija iz svake pore vlasti ovog grada?! Trećeg sagovornika (a videće se iz priloženog da baš i nije bio neki sagovornik) nađosmo u pirejskoj luci. Skromno odeven, bio je zanet svojim poslom - struganjem ogromne bačve. Upitasmo i njega - demokratija? Čovek, kojeg smo prekinuli u teškom radu, prvo nas pogleda, malo poćuta, a onda zgrabi nekakvu čudnu alatku sa zakrivljenim sečivom i skoči na noge.

Drugar i ja jedva se dokopašmo onog našeg vremeplova...

Skaska, sasvim kratka, o mačoru i tovaru

Tovar je stajao ispod murve i češao leđa, iskrivljena od silnog tegljenja. Smokve, masline, pipuni, duhan, suharci..., nema šta nisu stavljali na njega. Srećom, nedjelja važi i za tovare, pa je danas mogao do mile volje da se češe i lješkari na suncu.

Onda je primjetio nešto sasvim neobično – na samom rubu odrine lijeno se protezao i žmirkao je jedan crn i ugodno popunjen mačor.

Hej, šta radiš gore?, upita tovar, zblanut prizorom.

Proširujem horizont očekivanja, dvosmisleno mu odgovori mačor, lukavo se i samozadovoljno smješkajući.

Tovar htjede da ga još nešto upita, ali mačor se okrenu na drugu stranu, stavljajući mu do znanja da je razgovor završen. Tovar uze da naglas razmišlja – ovaj je potpuno poblesavio. Uvijek sam govorio da u neradu leže svakakve opasnosti. Eto, mačor je izgubio pamet i sad priča gluposti.

Zatim se vrati do murve i nastavi da češe leđa iskrivljena od silnog tegljenja.

Skaska o pauku

Nakon što je u slast proždrao tustu muhu, koja je nesmotreno uletela u vešto postavljenu mrežastu zamku, pauk se udobno smesti na rub prozora iznad kog je živeo i uze da promatra neobično vedro noćno nebo, vareći svoj obrok. Da je bio čovek, a ne pauk, verovatno bi pripalio cigaretu tako lenčareći.

Pun stomak i zgodno mesto za život, skoro nedostupno onim groznim ptičurinama, mislio je – šta još jedan pauk može da poželi u životu? Tako premišljajući posmatrao je svod na kom su treptale hiljade i hiljade zvezda. Svetlo u sobi na čijem je prozoru živeo bilo je ugašeno, pa se nebo videlo još jasnije no inače. Gle, ono je Mlečni put, reče pauk samome sebi, zadovoljan svojim, za jednog člankonošca osebujnim znanjem. A eno i Venere! Oh, kako si lepa, Venero, ti, kraljice među paučicama neba!

Protivno verovanju mrava, koje je pauk prezrivo smatrao za najobičnije fašiste, dokolica ume da porodi lepe i vredne misli, iz kojih se mogu izroditi lepa i vredna dela. Naš pauk, kojem se nije spavalo, premda se već približavala zora, odjednom shvati da njegov život ima neki viši smisao, da njegova uloga na svetu nije samo pletenje mreža u koje će hvatati tuste muhe. Obične mreže su za obične paukove, skoro uzviknu, osećajući u stomaku napetost koja prati stvaralački zanos. Moje će mreže ubuduće biti preslika nebeskog svoda!

Pauk započe tkanje. Prvo je istkao četiri dugačke niti koje su se doticale na krajevima, čineći savršen kvadrat. Potom je sa svake od te četiri pružio po sedam niti koje su vodile ka središtu četvorougla. (O, nemojte misliti da se paukovi ne razumeju u pitagorejski nauk.) Kada je snovao potku, poče da ispreda poprečne niti koje su odražavale kretanje zvezda i planeta. Pažljiv posmatrač s lakoćom je mogao, prateći tačke na kojima su se niti preplitale, da uoči poznata i manje znana sazvežđa. Kada je dovršio Kasiopeju, već je počelo da sviće, a na tkanju su zablistale retke kapi jutarnje rose. Prožet zanosom stvaranja i žureći da dovrši posao pre nego što izblede slike Perzeja i Berenikine kose, pauk nije osećao ni umor ni glad.

Sa sunčevim zrakama iz svojih noćišta izašli su dnevni insekti. Dve bubamare prve su primetile veličanstveno delo u nastajanju i udivljeno stadoše da posmatraju paukov ples iz kog je, kao u kakvoj kosmogenezi, izrastao prikaz zvezdanog neba. Uskoro su im se pridružilo nekoliko muha, četiri-pet komaraca, jedan svitac koji, premda umoran od celonoćnjeg fenjerdžijskog posla, nije mogao da odvoji oči od čudesnog prizora. Dozujaše tu i pčele, ose, čak i jedan gundelj. A kada je sunce već odskočilo od obzora, pojavi se i par leptira.

Članovi šarenog publikuma širili su svoje facetovane oči i uzdisali kao jedan. Jedna pčela, koja je zaboravila na susret sa mirisnom kaduljom, tiho i sa dubokim poštovanjem reče – ovo je pre-zzzz-divno! Prosto ne-zzzz-verovatno!

Pauk je dovršio tkanje i iscrpljen se strovalio na rub prozora. Nenaspavan i umoran, nije primećivao ništa osim svog dela. Uhvatio sam nebo u svoju mrežu! Smeo bih se opkladiti da će se prva muha upetljati baš u Velikog medveda.

Muhe, međutim, kao i ostatak insektarijuma, ostadoše nepomične. A nakon nekog vremena provedenog u divljenju paukovom remek-delu, počeše se razilaziti. Vest o umetničkom podvigu malenkog i nadahnutog člankonošca očas se proširila unaokolo i celi dan su brojni insekti leteli, skakutali i gmizali ka prozoru da uživaju u paučinastoj slici nebeskih sfera. Ali nijedan od njih nije prilazio odviše blizu, baš kao da su se svi plašili da nepažljivim zamahom krila ili pomeranjem ticala ne nagrde jedno besprekorno delo.

Iscrpljeni je pauk za to vreme nepomično ležao na rubu prozora i čekao da obrok padne na Velikog medveda ili na Andromedu, svejedno. Zadovoljstvo zbog majstorski obavljenog posla i uznositost zbog stvaralačkog čina uzmicali su pred sve silovitijim osećanjem gladi. Oh, Kante, prokletniče, više za sebe izusti pauk, propustio si reći da između zvezdanog neba nad nama i moralnog zakona u nama stoji glad! (Osim u tajne brojeva, beše ovaj pauk upućen i u filosofiju.)

Stiglo je veče i insekti se raziđoše po svojim skloništima. Pauk nije imao snage da se pomeri, a grčevi u stomaku terali su san. Ležao je ispod svog tkanja i posmatrao čas njega, a čas nebo koje je i ove noći bilo vedro i zvezdano. Prirodo, nadmašio sam te! Moja je mreža lepša od neba koje si stvorila. Sa tom oholom mišlju pauk konačno utonu u katatonični san.

Probudilo ga je sunce koje se već uveliko odaljilo od obzora i čiji su zraci popili svu jutarnju rosu sa mreže, koja je i dalje bila netaknuta. Za pauka je to značilo samo jedno – u njoj nije bilo obroka. Skupina znatiželjnih insekata uživala je u njegovom delu, neki su čak izgovarali i veoma pohvalne i estetički utemeljene ocene, ne primećujući žalosno stanje u kom se umetnik nalazio.

Pauk još jednom pogleda kosmos kog je istkao u času božanskog nadahnuća i izdahnu. Časak posle toga, otvori se prozor na kom je čudesna umetnina bila razapeta i iz njega se pomoli ženska ruka koja je držala dugački partviš. Do kad ću više biti rob ove kuće, kao da nemam pametnija posla nego da stalno čistim, začu se kreštavi glas, a ruka mahnu partvišem i od brižljivo istkanog neba ne ostade više ni traga.

Čašu meda jošt niko ne popi što je čašom krvi ne zagrči...

Anđelinin kulinarsko-celuloidni specijalitet, krvavice s medom, težak je i nesvarljiv za nenaviknute želuce. Ta nesvarljivost proističke iz estetskih, dakle zanatskih, i etičkih, dakle suštastvenih manjkavosti njenog uratka.

Što se tiče estetskih manjkavosti, tu rešenje ne postoji - svaki gledalac mora s tim problemom sam izaći na kraj. Neko će u Anđelininom filmu prepoznati remek-delo, neko propagandni spot, a neko tek osrednji-do-loš film.

S etičkim manjkavostima, međutim, stvari stoje malo drugačije. Uvidevši da njihove posledice mogu biti veće i dugotrajnije, društvo je izumelo određene apsorpcione i amortizirajuće mehanizme. Među tim mehanizmima nalazi se i sistem klasifikacije filmova prema, zasnovan na prihvatljivosti sadržaja za određeni uzrast. Nasuprot svim opravdanim kritikama koje se mogu uputiti nedostacima te klasifikacije stoji činjenica da je to nekakva mešavina propisa i smernice koju bi valjalo - poštovati. Ako ni zbog čeg drugog, ono zbog privikavanja na poštivanje propisa, što je bolno deficitarna veština, pogotovo na ovim prostorima.

Neki dan je u Zenici odvelo prvi razred jedne srednje škole na kolektivno zurenje u film koji je Cerića doveo u stanje egzaltiranosti. Veoma tendenciozno kažem je ... odvelo, umesto su ... odveli, jer sam uveren da, povede li se sutra kakva ozbiljna diskusija o tom hajvanluku, niko neće preuzeti odgovornost za donošenje mračne odluke o kolektivnom odvođenju dece u bioskop e da bi tamo posmatrali najblaže rečeno upitne sadržaje.

Na stranu sad neuvažavanje činjenice da deca u dobi od petnaest godina, usled bujajućih hormonskih procesa, čin silovanja posmatraju pre svega kao - čin seksa, ipak bi bilo dobro da se zapitamo ko to šalje decu na organizovano i obligatorno gledanje filma koji je u zemlji svog porekla označen kao nepodesan za mlađe od 17 godina. To je samo prvo u nizu teških pitanja. Sledeće je pitanje još teže - ko će preuzeti odgovornost za eventualna traumatska oštećenja dečijih duša?

Poneko će dete, nepripremljeno i još uvek nesposobno da razume sav užas teme koju ovaj film, moram reći - diletantski, obrađuje, iz bioskopa možda izneti i gađenje spram telesnosti ili mržnju premaDrugome. Upravo takva mogućnost da se probudi mržnja prema Drugome pokazuje koliko je lažno i bedno, upravo podmuklo slavljenje Dana nezavisnosti u BiH. Cerićevi sledbenici lišeni su sposobnosti da shvate kako u referendumskom pitanju - Jeste li za suverenu i nezavisnu Bosnu i Hercegovinu, državu ravnopravnih građana, naroda Bosne i Hercegovine... - ključna reč nije nezavisnu, već -ravnopravnih. Odluka da se u većinski bošnjačkoj Zenici deca teraju na gledanje Anđelininog filma jednaka je, recimo, teranju dece u većinski srpskoj Foči da gledaju 'Nož'. Ko u tome ne može prepoznati pothranjivanje i tetošenje budućeg zla, teško da išta može razumeti.

Cerić nedavno, govoreći o tarčinskim osumnjičenicima, upita - zar ćemo čekati da nas odvode jednog po jednog? Očito da čekati nećemo. Već nam odvode decu. U svežnjevima.

Dildo sa drškom od ružinog drveta

Još uvek osećajući iskričenje u preponama, Ernst jezikom pređe preko gornje i donje usne, kupeći poslednje tragove svog ljubavnika. Osećao se prazno i lažno. Požele da Maksu kaže nešto uvredljivo i ponižavajuće, ali čeljust ga je bolela. Zdepasti francuski projektil od 155 milimetara, napunjen šrapnelom, ostavio mu je, pored ožiljaka i povremenog bola, i trag smešnog šuškanja pri govoru. Da, i tu prokletu pljuvačku koje nikako nije mogao da se reši i koja mu je curela preko rubova usana svaki put kad bi malo duže ili malo glasnije govorio.

Verden, prokleti Verden! mislio je dok je sebi i Maksu sipao konjak u vinske čaše. Tu je procvetala izdaja! Židove je trebalo pre Verdena odstraniti iz Vrhovne komande. Da, zavukli su se u svaku njenu poru, ti đavolji nosevi!

Maks ustade sa francuskog ležaja i nasloni glavu na Ernstova pleća. - Ćutljiv si. O čemu razmišljaš, Erni?

- Ne razmišljam, Maks. Mrzim.

- Molim te, Erni, nemoj opet o Židovima. Ne mogu da te volim kad govoriš o tome.

- Ti ne znaš o čemu ja govorim. Ti urlici kod Tiomona, te eksplozije koje su se stapale u jednu, to je bilo cerekanje Velikog Žida. Nemci i Francuzi su se međusobno komadali, samo da bi se Veliki Žid smejao.

- Erni, dosta! reče Maks odlučno, ali i mazno, i skliznu ispod njegove miške pa ga zvučno poljubi u obe bradavice i u pupak. Hoću da mi pričaš o Boliviji. Je li to lepa zemlja?

- Lepa je svaka zemlja u kojoj nema Židova, reče Ernst razvlačeći brkove u nešto što je trebalo biti osmeh. Ljutnju što ga Maks ne shvata ozbiljno pokušavao je da prikrije lošim humorom. Nažalost, na kraju su i tamo stigli i izveli ono što najbolje znaju - pobunu.

- Ali, Erni, nisu baš svi Židovi takvi. Evo, ja sam Židov, ali ne izvodim pobune. Nisam izdajnik i ne živim od lihvarenja. Jedini greh ovog ovde Židova - i tu se Maks teatralno nakloni - jeste bezgranična ljubav za tvoje čvrsto telo. A onda vragolasto dodade - ipak, mogao bi malo da smršaš.

- Maks, tebi je do šale. Ti ne razumeš koliko je to opasno. Židovi su sve zatrovali, napajaju se našom krvlju. I neće se zaustaviti dok čitav svet ne podjarme svojim nastranostima. Osim, dodade skoro svečanim glasom, ako ih mi ne zaustavimo.

Maks uze čašu iz Ernstove ruke i odgega se do stolića da naspe konjak. Stražnjica mu je još uvek bila crvena i na njoj su se još uvek mogli videti ružičasti obrisi dlanova. U međuvremenu je Ernst ustao i prišao prozoru. Dole je bio Minhen, žedan slobode. A slobode nema dok se ne razotkriju spletke nosatih lihvara. I dok se konačno ne slomi kičma i ne zdrobi lobanja tom mračnom čudovištu koje hoće da zasužnji čitav svet. Maks priđe sa čašama konjaka u obe ruke.

- Erni, hajde da pijemo, mrzim da budem trezan naveče.

- Da, hajde da pijemo, Maks.

Ćuteći su ispili konjak i zurili u vlažnu minhensku noć. Zatim je Maks prišao krevetu da potraži delove odeće. Ernst mu je prišao s leđa, snažnim rukama mu obuhvatio bokove i sasvim malo ga presavio u struku. Maks se ugrize za donju usnu i prevrnu očima, osećajući kako Ernst nimalo nežno prodire u njega. Voleo je kad ga Ernst ćutke uzima. Znao je da ovo neće dugo potrajati. I zaista, Ernst se začas poče grčiti, grizući mu vrat i ušne školjke. Zatim polegoše po krevetu.

- Voliš moju židovsku obrezanost, Erni? Pogledaj kako sam zločesto obrezan, šuškao je Maks.

Ernst se spusti u njegovo krilo i poče halapljivo da ga guta, mumlajući.

- Začepio sam ti usta, Erni, nastavio je Maks da šuška, više ne govoriš o Židovima.

Maks uzdahnu duboko nekoliko puta u nizu, a Ernst oseti da mu je ljubavnik, verovatno zbog konjaka, večeras drugačiji. Da mu je okus gorak.

...

Ernst Rem ustreljen je 2.jula 1934.godine u skoro operetskom činu koji se odigrao u Štadelhajmskom zatvoru u Minhenu. Nakon što je odbio da se ubije Valterom PP koji mu je ponuđen i nakon što je zahtevao da, ako već ima da bude streljan, želi da to vlastoručno učini Adolf, prkosno je isturio čeljust. SS potpukovnik Mihael Lipert mu je bez oklevanja ispalio devetmilimetarsko tane u donju čeljust. Sitno zrno ispaljeno iz neposredne blizine pokazalo se kao smrtonosnije od 155-milimetarske granate na Verdenu.

Rem je zakrkljao i umro, ne shvatajući da mu je želja ispunjena i da ga je vlastoručno ubio njegov obožavani Adolf, potpisujući nalog za egzekuciju. Potpukovnika Liperta u čitavoj priči ne trebamo smatrati za nešto više nego što je Firerov kažiprst na obaraču.

Sahranjen je na Zapadnom groblju u Minhenu, ne dočekavši da uživa čudo slobode od strašnog Žida, koji je pretio iz svake pore stvarnosti. Ipak, poslužio je svojoj svrsi, što mu je na svojevrstan način priznao i sam Firer. U govoru od 13.jula 1934.godine Adolf Hitler je napravio samo blagu aluziju na Removu nastranost i uklanjanje protumačio kao kažnjavanje - izdajstva.

...

Maks Berman, kojeg povest ne pamti, a administrativne beleške ga tek usput spominju, nalazio se u skupini od prvih hiljadu posetilaca Dahaua. Još uvek neažurni zapisi o egzekucijama ne spominju tačan datum njegovog kremiranja. Jedino što znamo jeste da je Maks Berman spaljen za slobodu, onakvu o kakvoj su snatrila dva druga iz zadimljenih minhenskih pivnica, Ernst Rem i Adolf Hitler.

O gazelama i krokodilima

Insistiranjem na pozciji žrtve, koja je upravo predestinirana determinacijom i imanencijom onoga koji žrtva postaje – a ovde je reč o žrtvi koja je parče kolektiva i koja je tom pripadnošću najbitnije određena, dakle, nekakav Ur-pripadnik kolektiviteta, ravnomerno raspoređen na sve ostale pripadnike, ne samo na one koji su odista žrtve, već i na one koji se, nepozvani, u žrtve sami ubrajaju, pa čak i na one koji tu poziciju odbijaju – a bez razumevanja i uvažavanja povesne dinamike, dakle, ostajanjem unutar polja povesne zakočenosti, implicira se fatalistička, kismetska nužnost žrtve, čime se, opet, jednom neumitno odvratnom i odvratno neumitnom logikom stiže do nužnog oslobađanja od odgovornosti za proizvođača žrtve, što će reći, za zločinca.

Zanemarivanjem komponente povesne dinamičnosti, odnos žrtve i želata svodimo na odnos žedne antilope koja pristiže na pojilo i gladnog krokodila koji je u pojilu prikriven čeka. Ideologija s kojom i u ime koje krokodil kreće u zločin jeste njegova krokodilska ćud, a motiv za taj zločin je – glad. Znajući to, hoćemo li se odvažiti da krokodilu sudimo?

Gazela bez vode ne može, te stoga mora doći na pojilo gde će biti pridavljena i prožderana. Krokodil bez svežeg parčeta mesa ne može, te stoga na pojilu čeka i baca se na svoj plen. Nemogućnost trpljenja gladi i žeđi i nepostojanje alternative za utaživanje ovih bazičnih poriva obavezuje nas na zaključak da je gazela žrtva samo u onoj meri u kojoj je i krokodil zločinac, dakle, samo kao – metafora.

Svetonazor koji barata sa nužnim žrtvama i nužnim zločincima manjkav je i nevaljan ne samo s aspekta povesti i formalne logike, preciznije, zdravog razuma. Postoji u njemu i jedna višeslojna etička manjkavost. Ta etička disfunkcionalnost ogleda se, iznad svega, no ne ograničavajući se samo na to, u upravo paničnom begu od povesne, društve i civilizacijske odgovornosti – pristalica narečenog svetonazora odbija čak i da sasluša, kamoli da odgovori na pitanje o odgovornosti za dovođenje nekoga u poziciju žrtve, a ponekad i za izručenje žrtve katilu, na poslužavniku.

Ako je žrtva nužna, vele oni, tada ni te odgovornosti ne može da bude. I slika o kolektivitetu koji je podneo žrtvu ostaje očuvana, ne-nagrđena. Ali, gle vraga, tada ni odgovornost dželata ne može da egzistira, jer nužnost silovito i neporecivo potire odgovornost, koja je nestalna ljubavnica – izbora, ili barem njegove potencije.

Verovanje u nužnost zločinstva vodi svog posednika u sledeću etičku grešku – u transponiranje nužnosti da se, makar samo u potenciji, bude zločinac na sve članove kolektiviteta iz kog ostvareni, činjenični zločinac dolazi. I eto nas u mrtvoj petlji – takvo verovanje, koje dolazi iz ne-povesnosti, onemogućava da se povesnost razvije. Prema njemu, gazela će večno biti gazela, dakle, žrtva, a krokodil će večno ostati krokodil, dakle, zločinac.

Odnosno, ne večno, već dok se, usled razloga koji su toliko prediktivni da se upravo stoga i zanemaruju, ne zamene uloge gazele i krokodila. Po ko zna koji put u povesti, koja se ne priznaje. Izuzev kao hronika odlazaka na pojilo i dnevnik čekanja na pojilu.