Non ci resta che piangere

Cuclanje mitova

2012-02-04T14:51:00.000+01:00

U ovom igrokazu sa Dodikom i Jovanovićem, upriličenom za puk prosti s obe strane Drine, poteglo se i ime Srđana Aleksića, Trebinjca i čoveka. Nije, naravno, bilo dovoljno uznemiriti mrtvog, mediji koji poput čuvara u zoo-vrtu hrane prosti puk vestima, iskamčili su i izjavu Srđanovog oca, Radeta Aleksića. Sa Radetom se potpuno slažem da Jovanović upravo nisko zloupotrebljava Srđanovo ime. Meni lično se gadi sarajevsko viktimsko i beogradsko pseudoliberalno nekrofilno nastojanje da se ogrebe za malo časti ili pak evrić-dva o mrtvog Srđana. Proglašavati nekoga vertikalom obično činimo kada i sebe želimo, oslanjajući se o tog koga proglašavamo, da dovedemo u vertikalan položaj. Malo je mučno to činiti kada je taj o kojeg se oslanjamo u - horizontalnom položaju. Zato sam, ispunjen gađenjem, hteo da ćutim. No, završetak teksta u Glasu Srpske, mesto na kom se Srđan proglašava ponosom Hercegovine i Republike Srpske, budi čak i veću mučninu od Jovanovićevih jadnopatetičnih i populističkih eskapada.

Ukoliko bi današnja Nemačka baštinila političko nasleđe Trećeg Rajha (nemoj da me ko tera da objašnjavam da ovde ne govorim o genocide-issue, već čisto o legatu), bilo bi u najmanju ruku gadno pročitati da se ta i takva Nemačka diči jednim Šindlerom i da učestvuje u finansiranju snimanja Šindlerove liste. A upravo se to čini ovim sveže procvetalim udivljenjem Dodikove Banjaluke pred činom Srđana Aleksića.

Koristiti Srđana Aleksića bilo kao optužitelja i presuditelja, bilo kao iskupitelja, mučan je i odbojan posao. Koliko god da gađenje bude pseudoliberali koji bi da se preko njega mrtvog ogrebu za malo duševnog mira i Bošnjaci koji bi da ga mrtvog unovače u Armiju Republike BiH, toliko je gadno pročitati i današnje panegirike Srđanu koji dolaze iz onoga što je ideološki mainstream Republike Srpske. Jer, ne treba smetnuti s uma da su, imajući u vidu sadržaj onoga što se '90-tih pod Srpstvo prodavalo, pravi srpski heroji oni koji su Srđana zatukli - svojim dugogodišnjim ćutanjem i mramornom nepomičnošću grad ih je učinio herojima - dočim je Srđan heroj druge vrste, one antičke, on ne pripada nekakvoj nacionalnoj priči, već se zauvek utkao u tragičnost Čoveka.

Suviše je opštih mesta i sa jedne (srpsko-pijemontske) i sa druge (pseudoliberalno-beogradske) i sa treće (viktimsko-sarajevske) strane u čitavoj toj priči, suviše laži i jeftinog podilaženja onome što je u čoveku najbljutavije - ličnoj i kolektivnoj taštini. Svako iz te priče uzima onaj zalogajčić koji se njemu učni ukusan. Čitavu priču, čini mi se, naši mali, zabludama i mitovima ove ili one vrste zatrovani stomačići, ne mogu niti će ikada moći svariti.

Neko će u mojim rečima pronaći apologetiku ove ili one strane u ratu za raspad Jugoslavije. Ja, međutim, prav stojim na stanovištu da su autentični srpski heroji '90-tih ovi Srđanovi dželati i njima slični, baš kao što su autentični bošnjački heroji '90-tih Caco, Orić, cace i orići. Čitalac koji ovo pročita kolektivnim očima i kolektivnim mozgom u tome će možda videti nekakvu odbranu jednih ili drugih ili diskreditaciju naroda ovog ili onog. Ja, pak, govorim o posvemašnjoj zgađenosti nad stvarnošću koju moramo da živimo, takva kakva je.

Evo jednog pitanja, odgovor ćeš, čitaoče, morati sam dati (i nemoj da me, živi bili, iko smara potezanjem Sarajeva ili Zenice, naravno da se skoro isto pitanje i za Sarajevo ili Zenicu može postaviti): ukoliko je Srđan, koji je poginuo spašavajući jednog čoveka ugroženog onim što je tih godina bilo sublimacija Srpstva, danas heroj tog istog Srpstva, kako tumačiš činjenicu da je Trebinje ispražnjeno od onih koji su percipirani kao prepreka cvetanju tog Srpstva '90-tih? Jedan pravobranilac Srpstva '90-tih mi reče da pravi heroj znači biti opšteprihvaćen - pa eto, pogledajmo današnje Trebinje (ili Sarajevo, svejedno) i recimo, glasno, čije je delo opšteprihvaćeno. I ko su, prema tome, autentični heroji po toj definiciji herojstva kao opšteprihvaćenosti?

Narod ne diskreditujem, jer, kad je narod (ne ovaj ili onaj, već bilo koji) u pitanju, ne nalazim da je preostalo puno toga što se može diskreditovati. Ponoviću ono što sam već rekao - Srđanove su ubice heroji iz perspektive onoga što se pod Srpstvo prodavalo '90-tih. Ako neko misli i veruje da je to Srpstvo u svom najboljem izdanju, onda ništa... No, ja neću smetnuti s uma da je grad - ćutao.

Ja da titram jajca bošnjačićima i srpčićima koji cuclaju podgrejane, no ipak buđave mitove i da ih nosam unaokolo i lupkam po leđima ne bi li ducnuli, ne pada mi napamet. Baš kao što sam uvek spreman zagrmeti sprotivu bošnjačke zloćudne mantre o srpskoj genocidnosti i sprotivu srpskog, civilizacijski pregaženog verovanja u podudarnost nacije i države, tako neću propustiti ni da se obrušim na bošnjačke panegirike Srđanu koji u osnovi imaju jednu opaku nameru, da se poruči - eto, on je jedan, a svi drugi su takvi-i-takvi, ali i na srpsko svojatanje Srđana i podmetanje laži o njemu kao nekakvom srpskom heroju. Iza svega toga leži samo verovanje u nužnu vlastitu dobrotnijost i nužnu lošost Drugoga. A to nije ništa drugo nego put u buduće zločine.

Postoje oni koji u svom nastojanju da odbrane fenomenologiju duha srpskoga uporno propuštaju da uoče moje govorenje o nečemu sasvim drugome i evo su već spremni da mi podmetnu ćutanje Sarajeva nad Kazanima ili Zenice nad Muzičkom školom. Da, naravno da su u pravu za ćutanje Sarajeva i Zenice, koje nije ništa manje odvratno od ćutanja jednog Trebinja. Ali oni i dalje ne uspevaju da shvate koliko je odvratno ovo utrpavanje Srđana Aleksića u jedan ideologijski, temeljno lažan i nevaljan, kancerogen diskurs.

Postoji Povest i postoji Umetnost. Priča o Srđanu, ma koliko je ovi ili oni hteli utrpati u Povest, ipak ostaje bliža Umetnosti, onoj koja govori o tragičnosti pozicije Čoveka u svetu zabluda, loših i tupih verovanja i taština svake vrste...

O Srđanu mi je govorio jedan drag čovek koji je s njim bio u jedinici. Šta mi je govorio, to nije za javni prostor - uvek postoji opasnost da to, sa svojom kognitivnom insuficijencijom, pročita neka nacionalistička ili pseudoliberalna stoka. Reći ću samo ovo: priča o Srđanu nije priča o nama. To je jednostavno - priča o Srđanu. Nama, ma ko da smo to mi, ostaje samo stid.

I sad bi zaista mogli malo da ćutimo...

Zašto?

2012-02-04T14:45:00.000+01:00

(priča iz Sarajeva)

U jutro trećeg dana vladavine snega, grad je nalikovao na mejt umotan u čiste i svežinom mirišuće ćefine, a brda unaokolo posmatračevom su se oku mogla učiniti kao nekakve gorostasne utitahte. Nedostajao je samo dovoljno velik kabur.

Pogled na grad iznutra otkrivao je, ipak, jednu čudnu živost - prokopanim stazicama između zgrada kretali su se ljudi, baš kao crvi po svežem lešu. I radili su isto što i crvi, starali se za prehranu, nabavljali hleb, meso, mlečne proizvode... No za razliku od sitnih beskičmenjaka, ljudi su se starali i za hranu svojoj duši, kupovali su cigarete i novine.

Postariji gospodin, besprekorno odeven i sa živopisnim šalom oko vrata, na kiosku je zatražio paklicu Drine i Politiku.

Trafikantkinja mu je pružila cigarete i dodala: "Nema Politike."

Postariji gospodin, skoro uvređenim glasom, upita: "Zašto?"

Iz kioska su prvo izašle dve sekunde ćutanja, a potom i reči: "Bolan ne bio, kakva Politika, pa ni Avaz nije došao!"

Postariji gospodin plati svoje cigarete i ode niz ulicu, držeći se neobično krepko i uspravno za svoje godine.

Sneg i dalje pada...

Razmišljanje učene mačke

2012-01-21T11:22:00.000+01:00

Ovi su ljudi sišli sa uma

Kao što putnik siđe sa druma

Juče su verovali u iver iz krsta

A danas propovedaju – „Poreklo vrsta“

Brižni mačak

2012-01-19T00:37:00.000+01:00

Ma nisi dosadan, dvonožni kolega

Kažem ti, čoveče, to nije šega

Da te pogledam sa smaragda oba

Istopio bi se - k'o grudva snega

Filosof

2012-01-18T22:48:00.000+01:00

Tražeći smisao provedoh dane

Izmeđ' filosofije i suve hrane

Na samom dnu filosofskog dna

Ja pronađoh metafiziku sna

Od silogizama nek' drugi ludi

Mene nemoj iko da budi

Zločin kao izbor - izbor kao zločin

2012-01-06T13:59:00.000+01:00

U Političkim sveskama Pekić veli da „...Zločin ne može biti istorijska nužnost. On može da bude nužnost jedne izabrane metode...“

Biti vjeran metodi koja, makar samo u sferi hipotetskog, implicira zločin i čini ga mogućim, znači biti zločinac. Danas, izuzev kozmetičkih zahvata, koji kod posmatrača izazivaju gađenje, ne možemo vidjeti nikakvu promjenu na licu politika koje vladaju Balkanom, kao i na licu većine onih koje bi na vlast da dođu. Nikakav suštastveni otklon od metode ne postoji, jer odustajanje od topova, snajpera i noževa nije odustajanje od političke metode, već samo uzimanje daha. Metoda koja istrajava na ekskluzivitetu bilo koje vrste, čak i ona koja samo koketira sa ekskluzivitetom, otvara vrata budućem zločinu. Glasajući za vjerovjesnike i žrece tih metoda, narodi Balkana glasaju za buduće zločine. Korištenje naroda, što čine jedni, ili države, što čine drugi, ili mita i lažne povijesti što čine svi, kao brane prema Drugome, ne samo da ga omogućava, već budući zločin čini nužnim, neizbježnim.

Nažalost, uprkos iskustvu kojeg posjedujemo kao vrsta, još uvijek nismo uspjeli natjerati zakonodavce da utiranje puta zločinu kvalifikuju kao zločin. Tako da nam, izuzev jalovog kevtanja ili samotne rezignacije, malo toga preostaje dok čekamo da se zločin desi.

I pri tom gubimo vrijeme diskutujući o Miloševiću, Tuđmanu, Izetbegoviću, Krajišniku, Bobanu, Karadžiću, Oriću... Umjesto da već sada počnemo diskutovati o Tadiću, Kosorovoj, Lagumdžiji, Dodiku, Zukorliću, Grigoriju, Kerumu, Nikoliću, Ceriću... Ako na vrijeme počnemo govoriti o njima kao zločincima, možda budemo imali dovoljno sreće da ne budemo u pravu.

Tragedija - farsa - karikatura

2011-12-23T10:20:00.000+01:00

Pišući svoje delo Osamnaesti brimer Luja Bonaparte, Marks čitaoca već u samom početku podseća na Hegelovu misao o bitnim povesnim činjenicama i ličnostima koje se ponavljaju dvaput, ne propuštajući da dopuni nemačkog Prokla i Velikog sistematizatora tvrdnjom da se ta okurencija dešava prvi put kao tragedija, drugi put kao farsa.

Hegela, kao i Marksa, ne moramo čitati. Ako to već činimo, o njima možemo dvojiti, a kritikovati ih moramo. Ali Hegelu nikako ne možemo poreći lucidnost koju je utkao u misao da je jedina stvar koju učimo iz povesti to da iz nje ništa nismo naučili.

Sa ponavljanjem povesti i Balkanom, za kog se pogrešno veruje da proizvodi više istorije nego što može podneti, a u stvari ima zatrovan stomak ostacima tuđih istorija kojima je istekao rok trajanja, stvari stoje malo drugačije. Ovde se, to je istina, povest prvi put javlja kao tragedija, drugi put kao farsa, ali treći put nam u pohode dolazi kao - karikatura.

Poslednjih meseci svedočimo povećanoj učestalosti pojave na koju smo, istina, već navikli - u dramatičan ton uvijenim apelima be-ha zvaničnika međunarodnoj zajednici da zaustavi drugu stranu u njenom zloćudnom činodejstvovanju. Ti apeli za prevashodni cilj imaju ne iskazivanje želje i volje da se se iskorači bar pola koraka napred, već da se političko inostranstvo poznato i kao međunarodna zajednica konačno ubedi da je drugi jedino i ultimativno zlo koje ima da bude zaustavljeno, ne samo zarad mira u kući, već i u ime očuvanja čitave jedne civilizacije.

Lista vapijućih u pustinji be-ha nade i političke smislenosti započinje sa Cerićem, Dodikom, Lagumdžijom, Špirićem, Čovićem..., a pridružuju joj se brojni drugo- i trećeligaši, svi odreda tražeći razumevanje za sebe i svoje i konačnu, pravednu osudu drugog i drugačijeg.

A evo kako Georg Bernhard zaključuje članak objavljen u beogradskoj „Politici" pre tačno osam decenija, 23.XII 1931.godine, članak pod nazivom Pravi smisao Hitlerovog pokreta:

Nota bene: Znakovito je Bernhardovo ukazivanje na dostojanstvena nastojanja vođe NSDP da istraje na legalnosti i legalitetu u svom političkom bavljenju. Bernhard to bez nepotrebne analize objašnjava kao prostu kupovinu vremena i čekanje da se uluči zgodna prilika.

Sažetak romana 'Prsti ludih očiju' Rajka Vasića

2011-12-21T21:16:00.000+01:00

Uslijed prekomjerne i silovite ishrane, Dodika počela mučiti konstipacija. Doktor ga uputi na specijalistički pregled, koji je uključivao i rektoskopiju.

Položili ga na sto, obrnuli na bok, doktor pažljivo uvukao kao prst debelu sondu u rektum Predsjednika i započeo pregled, kad se iznutra začu prigušen glas Rajka Vasića: "Ej, jesi ti normalan, 'oćeš lude oči da mi izbiješ?!"

Meteoropata

2011-12-07T17:27:00.000+01:00

Preporučam oprez svima
Nervoznim me čini klima
Sneg i maglu i prosinac
Poslao bih sve u klinac

Kad bih mog'o trpet dane
Bez češkanja i bez hrane
Spavao bih - pusta sreća
Sve do cvetnog, ah, proleća

I dok zaspat pokušavam
Ja zrcalo izbegavam
Jer još imam nade tračak
Da sam medved a ne mačak

Curriculum mortis

2011-12-03T14:32:00.000+01:00

(1997)

U rukama mi se nedavno našla neobična knjižica, sasvim neugledno opremljena. Pažnju mi je privukla crnobela fotografija pesnika, čiji su stihovi odštampani između korica boje cinobera. „Čovek čiji je pogled ovako prodoran i čije crte lica imaju ovakav sklad i lepotu sigurno ne može biti loš pesnik", rekoh sam sebi, pre nego što sam oca upitao kakva je to knjiga i otkud se našla u kućnoj biblioteci, izazvavši na njegovom licu zapanjen izraz. „Nisi čitao Mikloša Radnotija?! Pa čitaj onda."

Mikloš Radnoti

Mislim da nikada nisam video obimom skromniju zbirku poezije - tačno deset pesama, od kojih neke nisu duže od jedne strofe. Pročitavši ih po drugi put, ostao sam zatečen i zapanjen, kao da mi se u rukama nalazi nekakvo strašno otkrovenje.

Evo šta o tom otkrovenju u predgovoru knjige, koja nosi sasvim običan naslov „Borska beležnica", kaže Aleksandar Tišma:

...

Pesme prevedene i objavljene u ovoj knjizi potiču iz masovne grobnice u selu Abda na krajnjem severozapadu Mađarske. Prilikom ekshumacije posle rata, one su nađene u stražnjem džepu pantalona na jednom od dvadesetdva tela ljudi ubijenih puščanim i revolverskim mecima pretežno u potiljak. Telo pod brojem 12, u čijem je stražnjem džepu pantalona nađena sveščica sa ćirilički odštampanim naslovom „Avala 5", identifikovano je kao leš dr Mikloša Radnotija, a pesme upisane u tu svesku kao poslednja ostvarenja ovog mađarskog pesnika.

Svesku je Radnoti kupio u Srbiji, u Boru, od jednog seljaka, i sve u njoj sadržane pesme napisao je kao prinudni radnik u borskom rudniku za vreme okupacije...

Radnoti je u Bor dospeo 1.juna 1944.godine kao pripadnik takozvane radne službe, u koju je Hortijeva, pa zatim Salašijeva Mađarska mobilisala Jevreje da bi, iscrpljujućim radom u ratnim područjima, samlela njihovu živu snagu i eventualni otpor. U ovom slučaju, ona je poslala hiljadu petsto tih svojevrsnih robova na poslugu nemačkoj organizaciji „Todt", u zamenu za isporuke pakra i hroma, koje nisu nikad usledile. Oni su gradili prugu, koja neće biti izgrađena u toku rata. Ali, glavna svrha njihovog odašiljanja u udaljenu Srbiju bila je, ipak, postignuta: bez odgovarajuće hrane i bez dovoljno odmora u barakama punim vašiju i stenica, mučeni su teškim fizičkim poslom, kome većina nije bila vična ni dorasla, kažnjavani za prekršaje kundačenjem, vezivanjem i streljanjem.

Radnotiju je ovo bio već treći navrat prisilnog rada i on mu se podvrgao sa osećanjem kataklizme.

U takvo sam doba živeo na zemlji

kad čovek beše tako nisko pao

da je svojevoljno, strasno, bez naredbe klao.

Tako piše on u pesmi Odlomak, datiranoj 19.maja 1944.godine, u samo veče pred pomenuti poslednji odlazak. O sebi govori, ne slučajno, u prošlom vremenu, kao da je već mrtav, i ne sa težnjom da izlije svoj jad, nego da trezveno prosudi o svome položaju, kao pojedinca, u svetu koji ga okružuje...

Do takvog mirenja sa obeleženošću žrtve Radnoti je stigao razmerno kratkom, ali strmom razvojnom stazom. Njegovo rođenje (1909.) uzrokovalo je smrt matere i brata blizanca; oca je, takođe, izgubio rano; pošto je kratko vreme, pod pritiskom staratelja, fabrikanta, proveo u svetu cifara i novca, otrgao se i potpuno posvetio svojoj unutrašnjoj vokaciji - književnosti. Spadao je u red učenih mađarskih pesnika, nastavljača tradicije časopisa „Nyugat" (Zapad), koji se, kako mu i ime kazuje, oslanjao na dostignuća evropske i, posebno, klasične literature, ali je bio i kalionica mađarske moderne poezije na čelu sa Adijem...

U Boru se Radnoti utopio u bezimeno roblje, ne svrativši na sebe nikakvu posebnu pozornost. Krhke telesne građe ali zdrav, nekad strastan planinar, smučar i veslač, odolevao je kako-tako teškim uslovima rada u logoru, ali je slabio. Nije imao novaca, ni vrednosnih stvari kojima bi obezbeđivao dopunsku ishranu uz lošu i izgladnjujuću logorsku hranu (namerno je sve ostavio kod kuće, ženi, koja je posle njegovog odlaska počela da se krije), niti je, kao čovek knjige i misli, umeo da se uključi u trampu i crnu berzu, koja je u svim logorima, slično korovu na bunjištu, bujala. Sem dvojice-trojice upućenih, niko od njegovih sulogoraša, a da o stražarima i ne govorimo, nije znao da je taj rob, što tegli pragove i šine posrćući pod psovkama i udarcima, jedan od najznačajnijih mađarskih pesnika...

Dok mu je kopnilo telo i krunilo se njegovo ljudsko dostojanstvo, brinuo je jedino o onome do čega mu je bilo stalo i što je, uostalom, i u pesmama sve određenije poistovećivao sa svojim životom - o svome delu. Tu, iznad Žagubice, čije je ime zabeležio uz datume nastanka pesama, u stešnjenosti logorskog kreveta na sprat, u nekom kutku, na travi, gde se izdvojio udova obamrlih od napora i iscrpljenosti, nastajali su njegovi najlepši i najpotresniji stihovi, najlepše i najpotresnije pesme mađarske književnosti u tom njenom dramatičnom trenutku obračuna i plaćanja za megalomanske zablude...

To lirsko beleženje Radnoti je nastavio i posle povlačenja logora 21.avgusta 1944, u toku povratnog marša. Kao kakav naučnik - biolog, koji, koristeći sopstvenu bolest, prati njeno pobedničko nadiranje da bi je opisao i predao budućnosti ispitanu i imenovanu, i ovaj pesnik, osuđen da propešači, sada i bez one oskudne ali bar redovne logorske hrane i sklonitosti, hiljade kilometara, psovan, bijen, slabljen, pretakao je patnju, istraženu nedoglednim ponavljanjima u njenom ispoljavanju i u mogućnostima njenog imenovanja, u pesme nazvane razglednicama, porukama s puta.

To je bio put smrti, jer čak i one, koji su izdržali do kraja, on će odvesti u nemački logor Oranienburg namenjen uništenju. Vodio je iz barake više Žagubice, preko Bora, do Požarevca, Smedereva, Beograda, Zemuna, Pančeva, Opova, Titela, Novog Sada, Srbobrana, Crvenke, Sivca, Sombora, pa preko Dunava u dubinu Mađarske, čak do njene severozapadne granice... Radnotija napušta snaga 8.novembra. Njega i još dvadesetjednog logoraša, koji su nesposobni za dalje pešačenje, odred mađarskih vojnika, kome su povereni, ubija u selu Abda, pošto je najpre naterao nekolicinu najočuvanijih da iskopaju zajedničku raku. U tu raku padaju, zajedno s Radnotijevim do skeleta izmršavelim, u potiljku prostreljenim telom, i pesme upisane u sveščicu s natpisom „Avala 5". Na prvoj stranici Radnoti je upisao na pet jezika, ma mađarskom, srpskohrvatskom, nemačkom, francuskom i engleskom: „Ovaj notes sadrži pesme mađarskog pesnika Mikloša Radnotija", i adresu na koju sveščicu treba poslati. Tako je hteo osigurati da njegove pesme, što ih je, poput njega, „teški nanos (zemlje) skrio", izađu jednom na videlo, svedočeći o poslednjim koracima po strmoj stazi kojom je prošao njihov tvorac.

...

Mađarski jezik nikad nisam imao priliku učiti, a mađarskoj književnosti pretpostavljao sam poljsku, češku, nemačku, austrijsku... Ipak, uprkos nemogućnosti da čitam izvornik, usuđujem se ustvrditi da je prepev Danila Kiša do mene preneo svaki damar Radnotijevog pregnuća. Čitajući ove stihove, drhtao sam, kao u groznici.

Iz knjige "Borska beležnica"

Bor, 1979; izdavači: Narodna biblioteka Bor, Književna omladina Bor, SIZ kulture Bor

Ovaj notes sadrži pesme mađarskog pesnika Radnoti Miklosa. On moli nalaznika, da istog pošalje na adresu sveučilišnog profesora Ortutay Gyula, Budapest, Horanszky u. 1. I.

Koren

Iz korena snaga šikne,

kiše deo, zemlje deo,

san mu snežnobeo.

Iz dubine k suncu svrdla

koren lukav i prepreden,

ruka mu ko konop preden.

Na mišici crv mu spava,

na kolenu crv mu dremlje,

svet procrvlja iznad zemlje.

Ali koren živi dalje,

ne brine za rane dana,

san mu - grana rascvetana.

Njoj se divi i nju hrani,

sokove joj šalje sveže,

sokovima k sebi veže.

Sad sam i ja, evo koren,

međ crvima živim, tih,

tu se rađa i taj stih.

Postah koren, cvet sam bio,

teški me je nanos skrio,

sudbine me rani mač,

nada mnom testere plač.

Logor Hajdeman, u planinama iznad Žagubice, 8.avgust 1944.

Razglednica (2)

Na devet kilometara odavde gore

stogovi i kuće se ruše,

a na poljima, sedeći nemo,

preplašeni seljaci iz lula puše.

Ovde još bosom nogom jezero muti

čobanica mlada

i oblake piju, nagnuta nad vodom,

kudrava stada.

Červenka, 6.oktobar 1944.

Razglednica (3)

Iz volovskih gubica krvava bala toči,

ljudi bolno-krvavo mokre,

četa se kužno u gomili vrti.

Nad nama frkće gnusoba smrti.

Mohač, 24.oktobar 1944.

Razglednica (4)

Sruši se kraj njega, telo se prevrnu,

već zgrčeno beše ko struna na mrazu.

Metak u potiljak. - Ovako ćeš i ti, -

šapnuh sebi - polegni na stazu.

Trpljenje procveta u smrt što mori. -

Der springt noch auf - začuh nad sobom,

Krvavo se blato u uhu mi skori.

Sentkiraljsabadja, 31.oktobar 1944.

(2011)

U trećem broju mađarskog književnog časopisa "Eszmélet", pokrenutog u leto 1956.godine pod uredničkom palicom Ištvana Mesaroša, učenika Đerđa Lukača, objavljene su četiri ekloge do tada nepoznatog pesnika Šandora Rapaia. Mada je na sebe skrenuo pažnju književnih sladokusaca u Mađarskoj, pa čak i u Londonu, gde je mađarska intelektualna emigracija minuciozno pratila vesti iz domovine, Rapai se više nije oglašavao kao pesnik. Umro je 1988.godine, tiho, kao umirovljeni poštanski činovnik, u stanu čiji su prozori gledali na zgradu Muzeja lutaka u Sekešfehervaru, jedne od gradskih znamenitosti. Nije imao naslednika, te je opštinska komisija popisala pokretnu imovinu koja je imala, jer Rapai dugova nije ostavio, da bude dodeljena socijalnim ustanovama. Među dokumentacijom koju je ovaj umirovljeni poštanski činovnik uredno vodio, nađen je i dnevnik u kom je bilo zapisano neobično priznanje - početkom novembra 1944.godine tada 26-godišnji Rapai u činu tizedeša, odnosno kaplara, jednom od logoraša koji su marševali ka zapadu Mađarske, oduzeo je beležnicu na čijim je koricama bilo zapisano „Kosmaj 5". Beležnica, sa četiri ekloge objavljene 1956.godine u časopisu "Eszmélet", nađena je na polici s knjigama, između Biblije i kompleta izabranih dela Karla Maja.

Jedan od opštinskih činovnika, očito ne bez dara za primećivanje detalja i zanimljivosti, o ovom otkriću objavio je kratku belešku, lišenu svake literarne vrednosti, u lokalnim novinama, "Fejer Megyei Hirlap". Belešku mi je, kao kuriozitet, poslao prijatelj koji je nedavno bio na studijskom putovanju u Mađarskoj, prikupljajući građu za knjigu o revoluciji 1956-te.

Muzej lutaka u Sekešfehervaru

Kratki popis nakuracidućih pojava

2011-11-26T10:39:00.002+01:00

Uz poniznu molbu da mi se oprosti upotreba riječi neprilične za javni prostor, iznosim ovdje listu na kurac mi krasni idućih pojava, kojima, barem za poimanje pristojnih i elementarnom pameću raspolažućih ljudi, također nije mjesto u javnom prostoru. Dakle,

Idu mi na kurac Bošnjaci koji, loše glumljenim zanosom prožeti, trepere dok govore od ZAVNOBIH-u, a pri tom ne umiju nabrojati makar tri odluke s tog vijećanja.

Na isti mi taj kurac idu be-ha domoljubi koji ne mogu već jednom da uhavizaju da je ZAVNOBIH bez AVNOJ-a nemoguć. Naravno, na kurac mi idu i Srbi koji nikako da skopčaju da je AVNOJ nemoguć bez ZAVNOBIH-a. I da ZAVNOS-a u povijesti nema pa nema, makar se na kurac nasadili.

Na kurac mi idu Bošnjaci koji, ničim izazvani, dovode u vezu ZAVNOBIH i hiljadugodišnji kontinuitet be-ha države. Ide mi na kurac i vlastita potreba da im objašnjavam da tu nikakvog kontinuiteta nema.

Idu mi na kurac i Srbi koji, ko zna čime izazvani, tvrde da je ZAVNOBIH mrtav i da ne postoji veza između njega i Dejtonskog sporazuma. Kada su vlastite potrebe u pitanju, ovdje mi na kurac ide ona koja me tjera da i dalje obraćam pažnju na takve mazlume.

Da ne kažu da sam ih zaboravio, evo mi na kurac idu i Hrvati koji nikako da skontaju da bez ZAVNOBIH-a '45-te ovdje ne bi ostalo nijedno hrvatsko uho spojeno sa hrvatskom glavom.

Idu mi na kurac Bošnjaci koji trube o bošnjačkom antifašizmu, zanemarujući jednu SS diviziju i Poglavnikove feslije.

Idu mi na kurac Srbi koji trube o bošnjačkom fašizmu, zanemarujući da je Tito pod svojom komandom imao više muslimanskih brigada nego Alija. Dodatno mi na kurac idu Srbi koji prodaju četničiju pod antifašiste.

Idu mi na kurac bošnjački urednici po TV kućama koji se partizanskih filmova sjete samo za 25.novembar, i to samo da idu Srbima uz dlaku.

Idu mi na kurac Srbi, a Bogami i Hrvati, koji su dopustili da ih papci ubijede da je Dejton važniji od Varcar-Vakufa.

Sve u svemu, sa toliko Bošnjaka, Srba i Hrvata koji mi idu na kurac, mogu se smatrati seksualno podmirenim i zadovoljnim čovjekom. Nažalost, nije tako. Mnogo su, brate, ružni i gurbetli, ko bi ih takve jebavao.

Rubaija tužnog mačka

2011-11-16T07:40:00.002+01:00

Nadaleko nema ovakvog lole

Sve mačke kvarta ljube me i vole

Al' sad to nikakvog značaja nema

Jer me, da prostite, secnuše dole

Društveni napredak

2011-11-10T08:54:00.000+01:00

Jednoga lepoga majskog dana

Šetajuć' tako zamišljen gradom

Videh prizor bez ikakvog plana –

Zmaja sa lulom, štapom i bradom

Iako zbunjen, priđoh mu smelo

Učinih naklon toj sedoj bradi

Pitanje sročih crno na belo –

Zar zmajevi ne stradaju mladi?

Mladić ste, vidim, odgoja fina

Ali Vam znanje nije vrlina

Otkad vrlih vitezova nema

Ni zmajeve nema ko da lema

Mesto negdašnjih jezivih zveri

Zmajevi sad su – penzioneri

Pa dobro, rekoh, to je baš lepo

A on će na to – da Bog da krep'o!

Pojma ti nemaš kakve su muke

Čekat' na milost poštarske ruke

S penzijom pregurati mesec

Mogao bih da sam kakav kepec

Suv mi je ugalj jedino iće

Kao da nisam još živo biće

A račune za struju i vodu

Ni sa tri glave zbrojit' ne mogu

Tlak mi nizak, kirija visoka

Jedna drugu stiže u dva skoka

Pa da ne bih ostao bez stana

Dve glave moram lišit' duvana

Slovo-dva o terorizmu

2011-10-30T21:21:00.000+01:00

Bakir the Son u izjavi za sarajevsko Oslobođenje od 15.jula 2011.godine rekao je, između ostalog, da je bugojanski bombaš Haris Čaušević „bivši roker i čovjek koji se nalazi u stresu“, a potom, manirom rasnog ublehaša, dodao i to da se „ne smije nekoga proglašavati teroristom samo zato što nosi bradu i potkraćene hlače“.

Dobro, Bakir k'o Bakir, naviklo se od njega i na veće provale, ali ono što me je tih dana osupnulo i onespokojilo jeste činjenica da se u javnom prostoru u BiH nije našao ama baš niko da mu, bez ikakvog uvijanja, kaže: „Hajvanu, kakav roker, kakav stres, kakva brada i kakve hlače. U pitanju je BOMBA koja je ubila ČOVJEKA! U pitanju je – TERORIZAM!“

(Ovdje imamo potvrdu genetičke prirode jezika – ta nije li upravo Bakirov otac svojevremeno, povodom raznošenja Joze Leutara bombom koja mu je podmetnuta u automobil, čina o kojem se po sarajevskim minderima još uvijek dvoji da li je teroristički ili tek kriminalni, izjavio da su to učinile „naše budale ili hrvatski ekstremisti.“ Y-hromosom ovog iskaza Izetbegovića Sr. prenio se, razumljivo je, u govor Izetbegovića Jr.)

Sad šalu na stranu, ali u mainstream Sarajevu odista postoji jedna čudna navika da se pojavama zamjenjuju imena. Tako će se ovdje naći dosta onih koji će Turkovićevu zločinačku skupinu proglasiti pravim pravcatim teroristima, ali će ubistvo Joze Leutara, krvavi božićni pir Muamera Topalovića u Kostajnici, bugojanski slučaj i grupu Čaušević-Palislamović, pa i jučerašnju pucnjavu u srcu Sarajeva nastojati da po svaku cijenu proglase za djela koja potpadaju pod opšti kriminalitet i obične krvne delikte. Da li korijen te navike leži u zdušno i za vjeki vjekova prigrabljenoj poziciji žrtve, u zbunjenosti pred stvarnošću koja nadmašuje kognitivne kapacitete onih čiji je um naklonjeniji tradicionalističkom, inercionom gledanju na stvarnost ili je, pak, u pitanju jedno nevješto prikriveno i pervertirano prihvatanje odgovornosti za stvarnost koju ovdje živimo i za pojave koje iz nje niču, pitanje je svakako značajno, ali odgovor na njega ne može doći iz pera samo jednog čovjeka. Mada, možda odgovor uopšte neće trebati davati, možda će on sam stići kroz sazrijevanje – Bakir Izetbegović, koji se čudom čudio što bugojansku eksploziju od prošle godine neko naziva terorizmom znatno se razlikuje od godinu starijeg Bakira Izetbegovića koji je agilno poskočio da među prvima pucnjavu kod američke ambasade nazove pravim imenom. A opet, možda je stvar u tome da je čak i jedan Bakir svjestan razlike između miniranja tamo neke policijske stanice u tamo nekom Bugojnu i pucnjave po ambasadi jedne velesile. Jer Bakir, kao i mnogi drugi ovdje, dobro zna da ga na vlasti ne održava Bugojno, već upravo Amerika.

Brojne domaće izjave o jučerašnjem slučaju svode se u osnovi na samo dvije: mainstream Sarajevo nastoji da ubijedi i svijet i sebe da ono s ovim nema ama baš ništa i da je ovo u stvari infernalna ujdurma stranih, što saudijskih, što srbijanskih radikalnih elemenata, dočim Dodik, njegovi trabanti poput Vlajkija i njegove budaletine poput Galijaševića pobjedonosno uzvikuju da je ovo dokaz kako se, eto, skupa ne može. I pri tom se ne zna koga je mučnije slušati. Koliko god je degutantno koristiti jučerašnji slučaj da se ukaže na pogubnost Dodikove bahatosti koju on prodaje pod politiku, toliko je degutantno koristiti ga za apologetiku tog istog Dodika. Zato što je odgovornost za jučerašnji slučaj apotekarski ravnomjerno raspoređena između Sarajeva i Banja Luke, pa i Beograda kao njenog političkog predgrađa.

Naravno, samo totalni diletant može tragati za cjelovitim objašnjenjem fenomena terorizma među Bošnjacima zadržavajući se samo na Balkanu. Globalni sukob hrišćansko-liberalnog Okcidenta i islamskog Orijenta suviše je silovit i izaziva suviše potresa, a da bi se mogao izbjeći njegov uticaj i na BiH, Srbiju, Crnu Goru, Makedoniju, Kosovo... Međutim, ta činjenica ni za gram ne umanjuje odgovornost domaćih subjekata za propuste u prepoznavanju i suzbijanju opasnosti zvane terorizam.

Borba protiv terora je najteži oblik rata. Zato što u tom ratu neprijatelju ne znamo, niti možemo sa iole većom vjerovatnćom znati snagu, dispoziciju, namjere, slabosti, moral, moguće pravce djelovanja... Takva situacija otvara mnoge opasnosti od kojih nikako nije najmanja ona koja zajednicu pogođenu terorizmom, u želji da se stvori što jači front prema teroru, očas gurne u teror nad pripadnicima društva. Dovoljno je sjetiti se onih nesrećnih Sikha kojima su nakon 9-11 bejzbol palicama otvarali lobanje po New Yorku. U svakom slučaju, od jučer u Sarajevu vrijeme brže protiče. Sekunde su najednom dobile značaj kakav ranije ni sati nisu imali. Što znači da onaj, ko u ovom ratu želi da pobijedi, mora da nosi štopericu, a ne sat.

Sada će krenuti novi talas bavljenja wahabitima i selefijama, a bezbroj članaka biće utrošeno na bavljenje likom i djelom Mevlida Jašarevića. A takve analize su jalov posao, nalik nastojanju da se u ratu kroz akciju jedne bombaške grupe otkrije namjera komandanta korpusa ili armije. Sve kad bi obavještajnom organu bilo dostupno čak i romansirano pismeno priznanje tih bombaša, koje uključuje i opis njihovog toka svijesti, ni to ne bi bilo dovoljno da se sazna išta suštinski o namjerama komandanta na operativnom ili strateškom nivou. Za kojeg su bombaši svakako – samo potrošna roba.

Uostalom, problem nisu za ove prostore ne-uobičajeni muslimani. Većina njih jednostavno je nužni plod recentnih povijesnih gibanja, a čak i najopasniji među njima, poput Čauševića ili Jašarevića, samo su vrhovi kužnih pacovskih njuškica. Stvarni problem su čemer, beznađe i urušeni sistem vrijednosti koji je ove prostore pretvorio u ribogojilište izgubljenih duša. Duša koje se prilično lako daju upecati čak i na kvarljiv mamac. I upravo to, taj rasap vrijednosti, to je bolest koju treba liječiti. Gnojni čirevi na koži mogu se cijediti do mile volje, no oni će se uvijek vraćati i širiti. Sve dok se ne pronađe i ne ukloni žarište upale.

Drugi pogrešan pristup je bavljenje policijom i njenom spremnošću da se suoči sa izazovima terorizma. Jeste da je bilo otužno gledati sarajevske policajce kako odmjerenošću i dostojanstvenošću jednog Sulejmana Veličanstvenog gledaju kako da zaklone svoje guzice i da je bilo zabrinjavajuće svjedočiti egzemplaru bolno oštećenog mehanizma odlučivanja, ali baviti se sada policijom znači demonstrirati odsustvo sposobnosti da se pogleda u suštinu. A suština kaže sljedeće: kada dođe do upotrebe policijskih, protivterorističkih jedinica, terorizam je već uknjižio nove bodove i odnio novu pobjedu. Protivterorističke jedinice ponekad zaista izgledaju moćno i atraktivno, ali u njihovu stvarnu moć vjeruju samo mali Perica i Miroslav Lazanski. Moskva, Lenjingrad, Staljingrad i Kursk rata protiv terorizma su obrazovni sistem, porodica, vjerska zajednica i mediji. Jedino tu se taj rat može dobiti. A izgubiti se može uvijek i svuda. Uostalom, prva bitka u njemu je već izgubljena, i to na ponižavajući način, onda kada je Alija Izetbegović obznanio distinkciju između naših budala i njihovih ekstremista, zaboravljajući pri tom da budala ne može pobudalit', da mu se samo može stanje pogoršat'.

Ima, to je istina, u državnim, entitetskim i kantonalnim MUP-ovima i obavještajno-sigurnosnim strukturama sasvim dovoljno sposobnih momaka, čak i čitavih jedinica dovoljno kvalitetnih da rješavaju situacije kakve se na filmovima gledaju. Ali ovaj se rat ne dobija rješavanjem taktičkih i vatrenih zadataka, već maksimalnim naprezanjem svih, ali baš svih segmenata države i društva. Prije svega nezamislivo opsežnim obavještajnim radom čiji je cilj da službe sigurnosti uvijek budu barem sekundu brži od ovih fanatika i barem za jednu informaciju bogatiji. Mada, ni to nije najvažniji front, uostalom, jučer je i potpunom laiku moglo biti jasno da obavještajne i policijske službe, ili barem njihov državi lojalni dio pošteno zarađuje svoje plaće – marindvorska akcija tek što se okončala, a već smo pred sobom imali prilično iscrpan profil Mevlida Jašarevića, profil iz kojeg poput sirene zavija jedino logično pitanje: „A šta se, koji klinac, čekalo?!“.

Najvažniji front je onaj koji bi se, rekoh već, morao uspostaviti u porodicama, potom u školama, u džamijama, pa onda u medijima. Jer, ma koliko eksplozivan i krvav, terorizam je prije svega i iznad svega idološko pitanje protkano iracionalnošću. I jedino se na polju ideološkog može sasjeći u korjenu. Sve drugo je tek čupkanje korova, nužno, ali bez dalekosežnih rješenja. Naravno, ne smijemo smetnuti s uma ni propuste na zakonodavnom frontu – bez jasnog, u djelo sprovodivog i iznad svega jedinstvenog zakona o terorizmu na nivou države, te bez sistemski riješene regionalne saradnje, o učinkovitoj borbi protiv ovog zla ne može biti nikakvog govora. A preduslov za stvaranje jurisdikcijske platforme za borbu protiv terorizma jeste postojanje jasne i nedvosmislene političke volje da stvari budu bolje za sve. Volje u čije postojanje, hranjen iskustvima, više i ne sumnjam, već upravo ne vjerujem.

Naravno, postoji i druga strana medalje – ona koja, baš poput tamne strane Mjeseca, zauvijek ostaje nedostupna javnosti i koja je uvijek predmet spekulacija. Ostaće zadugo neriješeno za čiji su hatur Muamer Topalović, Haris Čaušević i Mevlid Jašarević povlačili oroze i aktivirali detonatore. Tražiti jednostavan, jednočlan odgovor na ovo pitanje znači tapkati u mjestu i znači biti amater za problematiku koja nam kao Damoklov mač visi nad glavom. Uticaji Rijada, Beča, Novog Pazara, Sarajeva, Beograda... a možda čak i Londona i još pokoje metropole, prepliću se i gube u nerazmrsivim kapilarnim vezama. Uostalom, to i nije posao za publiciste, još manje za njihovu publiku. Time neka se bave oni koji su plaćeni za razotkrivanje zavjera i brigu za našu sigurnost. Baviti se time u pristojnim medijima znači zaći u polje maglovitih pretpostavki, a to ne priliči ljudima koji drže do sebe, to je područje rezervisano za Miroslava Lazanskog, Darka Trifunovića, Dževada Galijaševića, Domagoja Margetića... Ja ne bih prelazio tu granicu ničim, izuzev svojim čuđenjem što neke policijske akcije nisu izvedene i ranije, kako u BiH, tako i u Srbiji, te svojim čuđenjem nad činjenicom da se u BiH i u Srbiji, dakle na području tradicionalno doušničkom i dostavljačkom, nije pronašlo dovoljno konfidenata koji bi pravovremeno snabdjeli policiju i obavještajno-sigurnosnu zajednicu potrebnim informacijama.

Međutim, ta ista pristojnost koja nam nalaže da ne baratamo pretpostavakama, nalaže nam jednovremeno da uperimo prstom na one koji su svojim nečinjenjem fertilizovali tlo na kojem danas izniče cvijet terorizma na Balkanu. Optuživati Cerića i Zukorlića za izravni doprinos i podršku ljudima kojima su brada i hlače zamijenile dužinu u najmanju ruku je neukusno. Ali to ne znači da ova dvojica nemaju odgovornosti. A ona je sasvim precizno opisana još prije više od stotinu godina, u listu „Behar“ od 1.maja 1907.godine, u kojem stanoviti Faik Zeki bez uvijanja kaže sljedeće:

„Hodžinski stalež sadašnjeg vremena vrlo je primitivno, da nerečem nikako obrazovan. Po 15 – 30 godina bave se učenjem arapskog oblikovanja i sintakse, te kad su se već usavršili u arapskom jeziku, ne poznaju ga toliko ni da bi bili u stanju jedno pismo, a nekamoli jednu učenu knjigu u arapskom jeziku napisati... Ovakve neznalice kao što su današnje hodže, stekli su tečajem vremena povjerenje i ugled kod naroda, i gledaju, da to povjerenje i ugled u narodu pošto po to očuvaju. Oni upravo na umjetni način priječe razvitak muslimanskog svijeta, ne priznaju i ne znaju druge znanosti osim vjerske i u njihovim očima je svaki evropejski izobražen musliman skoro identičan s ćafirom... Dakle jedan glavni uzrok za što muslimanski svijet propada jest taj, što je islam dospio u ruke oscuratnih neznalica tako zvane nadri uleme, koji ne poznaju vjere a ono što poznaju ne shvaćaju...“

Da ne ispadne kako se zakriljujem riječima starim više od stoljeća, dodaću i par vlastitih – minderski diskurs, koliko neoficijelan, toliko i uticajan, već drugu deceniju koketira sa radikalnim islamističkim elementima na području 'Zelene transferzale', u uvjerenju da se taj element može koristiti kao pritajena prijetnja din-dušmanima. Međutim, tom minderskom duhu nedostaje razumijevanje da je islamistički radikalizam tek paradigma Godzille – ozračenog guštera koji se prometnuo u čudovište i došao da se razračuna sa onima koji su ga stvorili, ne praveći razliku između onih koji su izazvali radijaciju i onih koji su propustili da se usprotive radijaciji. Zato nemam nimalo samilosti za Zukorlića i Cerića koji danas žive u strahu od onih s kojima su doskora tikve sadili.

Na kraju, još jednom da se vratim na one koji, želeći da po svaku cijenu očuvaju poziciju bezgriješne žrtve, kao mantru ponavljaju da jučerašnji sarajevski slučaj nije terorizam, već običan kriminalni akt. Zbog vijesti u crnoj hronici „Oslobođenja“ i „Dnevnog avaza“ nisam prestao da šetam Sarajevom. Nakon Jašarevićevog pohoda, ipak ću malo razmisliti prije nego što sljedeći put prođem kraj američke ambasade. Eto, upravo u tome leži razlika između kriminala i terorizma. Dakle, jedno ću vrijeme zaobilaziti ulice oko ambasada jer, kako reče Borislav Pekić, premda antiterorist, idiot nisam.

Sumrak morala, zora voajera

2011-10-24T21:58:00.002+02:00

Prema smrti Muamera Muhameda Abu Minijar el Gadafija, koja je uzdrmala svet poslednjih dana, više-manje sam ravnodušan. Ravnodušje je plod sraza dve suprotstavljene tendencije unutar opolitičenog dela moje ličnosti: s jedne strane, ne nalazim da je svet postao lošije mesto odlaskom jednog oholog i osionog opereretskog satrapa, dočim s druge strane ne nalazim da je postao i za jotu bolji kršenjem zakona, makar i nad zločincem (Nota bene: izuzev ubeđenja, dakle, verovanja jednog broja ljudi, ne postoji validan pravni akt - čitaj: presuda - kojim bi se Gadafi mirne duše mogao okarakterisati kao zločinac).

Judeohrišćanska i islamska civilizacija, u ime čijih današnjih baštinika je počinjeno ubistvo oholog i osionog čoveka koji je molio za milost, u svojim temeljima ima ugrađen stav (ne verovanje, već upravo - stav) da nema tog cilja i tog ideala do kojeg se može doći zabranjenim sredstvima. Ubijanje zarobljenog čoveka, pri tom bez presude nadležnog suda, zločin je par exellance, pa samim tim i zabranjeno sredstvo.

One, čiji se osetljivi stomačić prevrće na pominjanje izvorišta civilizacije kojom se tako gorde i diče, podsetiću na kategoričan stav premijera Vinstona Čerčila u slučaju Osvalda Moslija. Da se ne bih ovde rasplinjavao, znatiželjne i nedovoljno informisane upućujem na čitanje Čerčilovog kapitalnog dela, za koje je ovenčan nagradom koja je nedavno za bajt izmakla Dobrici Ćosiću.

Elem, rekoh već da sam prema smrti Muamera Muhameda Abu Minijar el Gadafija izbalansirano ravnodušan. Međutim, prema smrti čoveka koji moli za milost usred razularene rulje, uprkos svesti da moleći čovek nije svetac, pa čak ni običan dobri čovek, ne mogu i neću da budem ravnodušan. Upravo kao što se političkom delu moje ličnosti prevrće stomak pred hipokrizijom i bahatošću politika (poglavito zapadnih) koje iz pozicije moći zanemaruju etiku i služe se ćiftinskom, pijačnom logikom u upravljanju svetom (pri tom kršeći zakone čiji bi garant trebale biti - ne zaboravimo da je lov na političkog lidera i njegovo ciljano ubistvo zabranjeno ne samo kao i svaki homicid, već i kao čin terorizma), tako se skeptični, misleći deo mene zgraža nad odsustvom volje moćnih da ponude razložno objašnjenje u kojoj se to sekundi čovek od poželjnog uhapšenika pretvara u safari-lovinu. I na osnovu kojih se to kriterijuma daje ovlašćenje za odstreljivanje čoveka bez presude, u mojim bi se krajevima reklo - 'nako.

Kao čovek, užasnut sam demonstriranom sposobnošću rulje da odstreli čoveka za milost molećeg. Još jednom, jer uvek ima onih koji čitati ne umeju, za koje čitanje predstavlja mukotrpno 'rvanje sa delovima teksta, ponavljam da ne nalazim da je svet postao lošije mesto Gadafijevim odlaskom. Ali još jednom ponavljam i to da ne nalazim da je postao boljim mestom sa ovima koji su operetskom, oholom i manijakalnom pukovniku presudili kao psetu. Još manje sa onima koji su ih poslali da taj posao odrade.

No, takve još i mogu razumeti. Ne saglasiti se s njima, ne podržati ih, ali razumeti - to da. Jebiga, ljudi su ipak rizikovali ponešto, zviždalo im je oko ušiju, pa je od takvih teško očekivati da se ponašaju kao na koncertu Jovana Kolundžije. Rulja je uvek bila i uvek će biti rulja i oko transformacije rulje u civilizovanu skupinu samo bolno naivan i otužno glup čovek može imati iluzije.

Međutim, ima nešto što me u čitavoj ovoj priči posebno nervira. To su qwerty i qwertz junačine, koje iz mira svoje radne sobe ili, pak, zabušavajući na svojim dobro plaćenim poslovima, slave ovo ubistvo. Još su mučniji oni koji nastoje da, verujući da to čine razložno, svojim forumskim, blogerskim i inim, po pravilu anonimnim komentarima opravdaju čin koji predstavlja negaciju jednog od kamena temeljaca civilizacije u čije ime oni gorljivo nastupaju. Ne samo da takvi tutumraci ne mogu da shvate voluminoznost svoje neobrazovanosti (ah, i ja pričam gluposti - očekivati od kamena da razume petrologiju zaludan je trud) u poljima kao što su etika, filozofija prava, međunarodno ratno pravo, povest države i prava i drugima, već ne shvataju ni to koliko je mučno kada se neko ko je by default cojoneless kikoće nad činjenicom tuđe smrti. Taj kikot najužasniji je i najviše onespokojavajući u čitavoj priči. On nam poručuje da će zlo uvek bujati, jer će uvek biti onih koji će ga na površini opravdavati u ime plemenitih i uzvišenih ciljeva, a u stvari prizorima zla lečeći svoje vlastite traume i svoje vlastite frustracije.

Miguel de Unamuno, odbijajući da podrži Kaudilja Franka, izgovorio je sledeće: „Onaj ko smrt slavi, umeće smrt i da nanese."

Cojoneless virtuelni mudroseri, upravo zbog te svoje cojonelessness, na svoju žalost, a na našu barem malu utehu, uvek će ostati karikatura monstruma iz Unamunove rečenice. Jer će uvek umeti smrt samo da slave, ne i da je nanesu.

No, ne zaboravimo da je i karikatura monstruma još uvek - monstrum.

Pozivamo Vas da svojim prisustvom uveličate...

2011-10-11T16:01:00.004+02:00

Imamo perpetuum mobile, imamo večiti kalendar. U stvari, nemamo ih, ali sanjamo da jednom budemo posednici njihovih savršenih, potpuno funkcionalnih verzija. Perpetuumom mobile, tako nas barem uči naše verovanje, moći ćemo potpuno zagospodariti prostorom i astronomskim vremenom. Ispravan večiti kalendar, koji više neće zahtevati preinake, načiniće nas neporecivim gospodarima povesnog vremena.

Ostaje nam, dakle, još da zagospodarimo svojim kolektivnim snovima. U tu svrhu predlažem patent večitog spomenika.

Podigne se spomenik, potpuno nebitno kome ili čemu. Može za kakvog heroja, za neku sasvim nevinu žrtvu ili čak čitav svežanj žrtava, može, to je možda i najpodesnije, u čast kakvog događaja čiji su akteri bili mnogi, te će se tek malobrojni naljutiti što su izostavljeni.

Unutrašnjost spomenika, kojeg po mogućstvu treba sačiniti od mjedi ili kamena, ispuni se ciklonitom, tetrilom, amonitom ili pak svima poznatim trinitrotoluenom, a to punjenje se podesi za daljinsko paljenje.

Potom se na svečanost otkrivanja spomenika pozovu ugledne zvanice, naravno, uz brojno pučanstvo koje će već i samo doći - ta otkrivanje monumenta uvek je privlačan i dojmljiv javni čin. Aktiviranje eksplozivnog punjenja treba da koincidira sa časom u kojem se sa spomenika skida prekrivač ili sa nekim drugim trenutkom povećanog klimaksnog napona.

Ukoliko se stvar dobro izvede, a to znači ako se za spomenik odabere valjan materijal, ako se nareže iznutra radi bolje fragmentacije ubojne parčadi i ako se odabere valjan eksploziv i umešno postavi u unutrašnjost spomenika-mine, broj žrtava mogao bi biti upravo zadivljujući.

Sve što preostaje posle tog svečarskog čina, e da bismo i empirijski mogli potvrditi postojanje večitog spomenika, jeste da napravimo novi, navlas isti spomenik žrtvama palim na otkrivanju prethodnog i da njegovo otkrivanje zakažemo za, recimo, tačno godinu dana.

I tako do u nedogled.

Ili dok nam se ne smuče spomenici ili dok nam ne ponestane puka i zvanica.

Proglas Parade iznosa 2011

2011-09-28T18:49:00.000+02:00

Bosanska Parada iznosa 2011. organizuje se na dvadesetu obljetnicu rata koji je razorio i osiromašio ovu zemlju. Te dvije decenije bile su dovoljne da Bosnom i Hercegovinom zavlada ekstremna, netolerantna i isključiva sirotinja, čija se brojnost danas mjeri milionima. Toj sirotinji, kao što je slučaj i sa svim drugim ekstremističkim pokretima, smeta svaka različitost i svaka promjena. Zaslijepljeni svojim političkim svjetonazorom koji zlokobno prijeti iz svakog budžaka ove zemlje - "Mora se biti siromašan!" - oni odbijaju da prihvate ne samo dijalog sa onima koji su drugačji, već nastoje i da im uskrate sva prava, pa tako i ona najosnovnija, Ustavom zagarantovana.

Mi - grupa građana sa pozamašnim iznosima, koji svakodnevno podnosimo žrtvu za dobrobit ove zemlje, a koji danas predstavljamo najugroženiju, izumiruću manjinu - odlučili smo da kažemo "STOP!" takvoj praksi i da pokažemo da se može biti drugačijim, ne uz stid i skrivanje, već uz ponosno podignuto čelo. Odlučili smo da glasno uzviknemo: "Ne, nije sramota, već je ponos imati iznos!" Naši iznosi su dio našeg identiteta i nikome nećemo dopustiti da nas potiskuje na marginu društva, među obespravljene, a pogotovo to nećemo dopustiti agresivnoj i ksenofobičnoj sirotinji koju u njenom radikalnom i povijesno prevaziđenom pauperizmu do bijesa dovodi već i sam pogled na naša brižljivo sticana blaga, na naše skupocjene automobile, raskošne nekretnine...

Vrijednost demokratije mjeri se po pravima i slobodama manjina i ugroženih skupina, a u ovoj zemlji upravo smo mi najugroženiji, mi, "Ljudi s iznosom" kako nas pošprdno zovu. Danas, kada čak i homoseksualci mogu slobodno i bez bojazni da iskazuju svoju različitost, od nas se očekuje da skrivamo svoje ja, da ponizno, kao građani drugog reda, sagibamo glavu pred sirotinjom, da sklanjamo svoje skupocjene i dražesne satove pod rukave odijela, da naše rasne automobile parkiramo na zabitim mjestima, a sve pod krinkom lažnog dušebrižništva za navodno ugroženi spokoj većine.

Premda je diskriminacija svake vrste zakonom zabranjena u našoj zemlji, svaki dan sa novninskih stranica i TV i radio valova možemo čuti najgnusnije optužbe na naš račun. Baš kao da bi u ovoj zemlji sve preko noći krenulo nabolje, samo kad bi ljudi s iznosom bili potisnuti u tamu i zaborav. Bjesomučni novinski napadi ne stišavaju se čak ni u vrijeme naših najvećih vjerskih blagdana: općih i lokalnih izbora.

A mi ne želimo ništa više nego što imaju svi drugi građani - želimo samo pravo na ponos kada pokazujemo svoj iznos.

Zbog toga od vlasti ove zemlje, a prije svega od organa reda, očekujemo da nam pruži minimum sigurnosti na koju kao ljudska bića i građani imamo puno pravo. Mi protivljenje našoj različitosti shvatamo kao sasvim legitimno pravo svakog pojedinca, ali država ne smije dozvoliti da to protivljenje pređe u fizičko obračunavanje i eksterminaciju, što je česta sudbina manjinskih i ugroženih skupina unutar jedne zajednice.

Imajući u vidu da je stepen nasilja u našoj zemlji veći nego ikada prije, a da prema "ljudima s iznosom" siromasi kao vodeća sila ove zemlje pokazuju sve veću netrpeljivost, odlučili smo da ove godine Paradu iznosa ne održavamo kao centralnu manifestaciju koja se izvodi u samo jednom gradu, već ćemo je obilježavati stalno i svuda, da bismo mogli da vodimo računa o našoj sigurosti.

Siromasi imaju puno pravo na svoju sirotinju i bijedu, ali ni oni, niti iko drugi ima prava da nas spreči da glasno i ponosno uzviknemo: "Da, ja imam iznos!"

NVO "LJUDI S IZNOSOM / GRAĐANSKA AKCIJA" - LJIGA

Zlatko Lagumdžija

Milorad Dodik

Fahrudin Radončić

Dragan Čović

reis-ul-ulema Mustafa Cerić

vladika Grigorije

...

Kratki dokaz o pederluku

2011-09-26T12:19:00.000+02:00

Agresivni homofobi, poput multidisciplinarnog idiota Rajka Vasića, svojom mržnjom prema pederima otkrivaju ne da ih plaši da im ga neko ne pristavi među guzove (uostalom, ko bi normalan, pa da je ne znam kakav peder, tucao mahnitog Rajka - jedini način da se njemu začepe usta jeste deepthroat), već svoj strah od Drugog i Drugačijeg. Pa se tako mržnja prema pederima, koji su, eto, različiti od Rajka, očas prometne u mržnju prema ženama. Koje, jelte, nemaju ćunu k'o što je ponositi Rajko ima (mada je teško poverovati da je, kraj tolikog blogovanja uopšte i koristi).

Rajko bi da zabranjuje "pederčinama i sličnim monstrumima" sve što se može zabraniti, ali mu ne pada na pamet da predloži zabranu njemu odista sličnim majmunima koji potvrđuju da šupak i anus stoje u istom odnosu kao i pizda i pička.

Neće se Rajko ni počešati kada mlađarija arlauče i zaziva novu krv, ali mu pederi smetaju, ne zato što ga proganjaju da mu ga zavuku, već prosto stoga što nisu poput njega.

Iz napred navedenog proizilazi da Rajko, ako već ne voli Drugačije, nužno voli Isto. On se, za to dokaz nije potreban, ima dovoljno njegovih priznanja, najlepše oseća u društvu Istih ili barem Sličnih.

Što nas najizravnije dovodi do neumoljivog dokaza: Rajko je istoljub. Iliti homoseksualac. Istina platonski, no od duhovne ljubavi do časa u kojem će se Rajku štagod u guzi zamigoljiti tek je jedan korak, često samo polukorak. Da ne dužimo: Rajko je pederčina, samo takva.

Quod erat demonstrandum.

P.S.

Nije ni nauci ni običnom zdravom razumu nepoznato da se pederluka najviše užasavaju oni kojima se, pri slučajnom pogledu na kakav homoerotski prizor - ukruti. A još ako izdrkaju posle toga u osami vlastite sobe, e onda je potrebna baš povelika količina mržnje i agresije da se poništi sećanje na trenutak sramnog sladostrašća.

Pa nešto kontam, ruku bih dao da ga Rajko svaku noć prošlajfa gledajuć' fotke laktaškog međeda i KGB-ovog zašiljenog lepotana Putina.

Avazovo prebrojavanje pedera po Bosni šumovitoj i Hercegovini kamenitoj

2011-09-23T12:08:00.000+02:00

Zvoni mi sinoć telefon u neka doba. Pogledam – nepoznat broj. Javim se i čujem: „Hej, Borise...“

„Nisam ja Boris, pogriješili ste.“

„E jeb'ga,“ reče glas, „al' da ja tebi ipak ispričam vic. Ja sam onaj Borisov jaran, Kožo.“
I ne čekajući saglasnost, Kožo započe:

Uđe tip u kafanu, vidno nadrkan, stade za šank i više će za sebe, ali dovoljno glasno da ga i drugi mogu čuti: „Ma svi su novinari šupci!“
Na to će tip s drugog kraja šanka: „Momak, nije lijepo tako pričat', stvarno nema smisla da vrijeđaš.“
„Što, frajeru?“ ovaj će prvi: „da nisi i ti novinar.“
„Nisam, jarane, ja sam šupak.“

Nasmija me Kožo, al' mi i san razbi. Sjednem za računar, taman da malo pogledam vijesti po portalima, da vidim šta se zbiva u zemlji i svijetu. Usred noći nekako nabasam na tekst u Dnevnom avazu i zastanem fasciniran jednim neobično inventivnim pristupom upotrebi matematike u polju seksualnosti.
Na osnovu uzorka od 248 ispitanih muškaraca zgroženi žurnalist A.Nuhanović obavještava nas da u Bosni i Hercegovini postoji između 15 i 150 hiljada homoseksualaca. Nastavim da čitam to štivo, pa se prenem – shvatim da sam upravo pročitao jednu od dragocjenijih gluposti u istoriji novinarstva. Da je A.Nuhanović uposlen u sportskoj redakciji, u izvještaju sa gradskog derbija u Sarajevu pročitali bi da je na Koševu bilo između 10 i 100 hiljada gledalaca. Na osnovu prodatih 248 karata.
Uzmem da malo prilježnije i pažljivije iščitam tekst od početka – instinktivno osjećam da će se tu zateći još dragulja za muzej žurnalističke gluposti. I zaista, već na početku pronađoh jedan tirkiz koji mi je sprva promakao. Kaže Nuhanović da je nedavna studija Zavoda za javno zdravstvo BiH pokazala da „u našoj državi ima sve više homoseksualaca.“ Međutim, nigdje ni naznake sa koliko smo to homoseksualaca ranije raspolagali. Još manje podatka o tome koliko nam ih objektivno treba na sadašnjem stepenu društvenog razvitka.
Malo dalje Nuhanović nam nudi smaragd žurnalističke gluposti, iskazujući svoju zabrinutost nad podatkom da najmlađi homoseksualac u zemlji ima 12 godina. Pokušam se prisjetiti da li je Nuhanović bar malo se zgroznuo nad gluhobukovičkim slučajem, ali u sjećanju ničega. Ni Google ne pomaže, čovjek se prosto nije zgrozio. Iz čega proizilazi da je Nuhanoviću sasvim prihvatljivo i nezabrinjavajuće kad neko natrti curicu od 12 godina. Biće da ispravnom i čestitom Bosancu dob partnera nikad nije bila bitna, važno je samo da nauči đe šta ide i šta se u šta utrpava.
A onda se ukaza besprijekorno brušen rubin tokmakluka: „Da među djecom ima sve više homoseksualaca, potvrđuje i Samir Ibišević, predsjednik Udruženja PROI, koje je učestvovalo u istraživanju. Ibišević za "Dnevni avaz" kaže da je među anketiranim muškarcima bilo dosta maloljetnika.“ Iz uzorka od 248 muškića, među kojima ih je bilo i maloljetnih, ničim izazvani Ibišević izvlači zaključak da se djeca u Bosni i Hercegovini sve više odaju pederluku. Koji je, jel'te, oboljenje.
Čitam ovo prebrojavanje pedera po Bosni šumovitoj i Hercegovini kamenitoj (mada mi se nešto pari da je prebrojavanje izvršeno samo u Sarajevu), kad ponovo zazvoni telefon. Javim se, a otamo opet: „Borise, da čuješ...“
„Kožo, bolan ne bio, opet si pogriješio, nije ovo Borisov broj.“
„E, jebiga. Popilo se, ne zamjeri. Al' hajd' da ti još jedan ispričam.“
I opet poče Kožo:

Razboljela se djevojčica u Gluhoj Bukovici. Doktori posve nemoćni, ne mogu ni dijagnozu da postave, kamoli terapiju da odrede. Leži malena u postelji, kopni, već je polako smrt sebi uzima. Kaže otac majci: „Pripazi je malo, odoh ja hodžu dovest, vidiš da će trebat'.“
A djevojčica će, onemoćalim glasom: „Bolan, babo, nije mi sad do jebačine.“

I onda mi se sve posloži. Ne prebrojava Avazov ćato pedere zato što se za svoje dupe uplašio, već da bi zakukao što nacija nije k'o nekad čestita i neporočna. I da bi nam poručio: kad Fahro na vlast dođe, Bošnjaci više neće bit' pederi. Ne smeta ovom Nuhanoviću kad šejtan s ahmedijom na glavi prepipava maloljetnu ženskadiju, jer je to samorazumljivo u njegovom svijetu – ta šta će matora drtina prepipavat' ako neće ženskadiju, k'o da ženskinje neku drugu funkciju na dunjaluku ima. Njemu smetaju pederi jer nagrđuju sliku o besporočnoj i merhametli naciji – kolektivnoj žrtvi. Toliko je čvrsto Nuhanović uvjeren u biološki predeterminisanu savršenost svog naciona, čime postaje Biljana Plavšić u ogledalu (ne vidim razlike u stepenu odvratnosti između vjerovanja u genetsku iskvarenost i vjerovanja u biološku čestitost neke društvene skupine), da i ne pomišlja na mogućnost da je ogriješio dušu, da je među poginulim vojnicima u Sarajevu, Mostaru, Srebrenici... možda bio i pokoji – peder.
Novinar kojem se od 248 pedera pričinjava 150 hiljada njih tek je budala. Ali novinar koji u pederima vidi dokaz perverznosti nacije nije samo budala, već i desničarski šupak. A da se i ne govori koliko golem šupak mora imati onaj kojem se Nuhanović uvlači, podržavajući njegov politički svjetonazor.
I tako se slagalica sama složi: nije ni čudo da dramatično raste broj pedera u zemlji u kojoj ima toliko šupaka.

Crtica u prolazu...

2011-09-22T14:31:00.000+02:00

U totalitarnim režimima policija je - svemoćna. U demokratskim je, opet, nemoćna. Kojem se modelu od ta dva kao građanin prikloniti, ne znam. No, policiju sam počeo izbegavati. Ako je svemoćna, ja sam tu višak. Ako je nemoćna, koji će mi kurac.
Ipak, ne nalazim da je nepotrebna. Da nije policije, ko bi sejao strah? A da nije straha, čime bi život podgrejavao nadu koja ga na svetu održava?

Skaska o dokazu...

2011-08-22T08:37:00.001+02:00

- Živeo tako čovek, živeo, pa umro.

- I?

- I ništa. Čudna mi čuda, živ čovek, pa umro, kao da može bit' drugačije. E, ali zato ima jedan što je umro, a nije živeo.

- Misliš, živeo mrtav?

- Mislim. Sav je bio od dokaza, nije ništa voleo kao te dokaze, Bog da mu dušu prosti. Treba mu dokaz za postojanje, on kupi veći stan ili vikendicu u Višnjici. Treba mu dokaz za materiju, samo se potapše po stomaku (a ima se, vala, po čemu potapšati). Kažu mu, onako, iz zezanja: daj dokaz da život postoji, on zorom karabin na rame, u prirodu, pa srndaća pravo pod plećku. Eto vam dokaz, a ti, ženo, da skuvaš paprikaš. I da malo ljutne, znaš kako ja volim. Da ume da misli, više neće da dokazuje, samo pokaže rukom na novine ispod TV-stalka. Ma, odmah se vidi da ume čovek s dokazima, onako, domaćinski. Pitaju ga jednom: osećaš li, on kaže, osećam, pa prsne u smeh, sve se na njemu i na stolu trese od grohota. Dobro, a sanjaš li ikad, opet ga saleću s pitanjima. On se uozbilji, kaže: sanjam. Pa digne nogu i pusti vetar, a onda opet u smeh. Napunjena mu kuća punjenim životinjama, voli punjene tikvice, tuca punjenu ženu, i deca mu napunjena nekakvim govnima, ko će ga znati kakvim. I neki dan, nećeš verovati, ispraznila mu se baterija od mobilnog. Sve u kući puno, baterija prazna i on od šoka - kvrc!

- Šta kvrc?

- Pa kvrc, umro. A bio zdrav čovek, davali mu još punih trideset-četrdeset godina. Znaš kako to ide, mrtav, ali zdrav.

- Dobro, šta me više zajebavaš, sad mi lepo reci šta je bilo s čovekom, kako će mrtav umreti?

- Ma, znaš, nije baš umro, to se samo tako kaže.

- Pa šta je onda?

- Otišao u pičku materinu.

- Uh, baš tamo?!

- Baš.

- I, šta radi tamo?

- Ništa. Uzeli ga za trenera.

La chatte contre-révolutionnaire

2011-08-22T08:22:00.002+02:00

usled hira povesti ostade sama
gospođa Rebeka, besprekorna dama

zbunjena osta gospođa Rebeka
na samom kraju osamn'estog veka

kakav vas hleb spopao, kakvi kolači
to su, da prostite, trice i bakrači

samo zbog besprizorne lenjosti puka
Antoaneti glava za telom kuka

otkud ta glad, pita se logika čista
kad na čoveka dođe miševa trista

Pa ti sad vidi...

2011-08-21T20:52:00.000+02:00

onaj potporučnik lijepu uniformu imade
i ja bih se rado igrala njezinim pucetima
nalik na kakvo dražesno sazviježđe

da ga vidim šeprtljava pred mojim vragolijama
što zveckaju u haljini kao sablja u kaniji
kako bih se razdragano kikotala

ali brat mi priječi da šećem korzom s večeri
i ljutit je što šepurim se kraj svog prozora često
kaže: doći će naši i biće ljepši

moj jadni i dobri braco koji ne znade
da djevojačke grudi djevojačkom su srcu naočale

Prijateljski savet

2011-08-21T12:04:00.001+02:00

načuo miš da ga žena vara
pa se u život grdno razočara

zato je seo u svoje tačke
da njima pređe pute dugačke

da mu uz dodatak papra i soli
gospodin mačak prekrati boli

gospodine mišu, ja sam sit mačak
umesto obroka treba mi slačak

pusti te tlapnje, već sednimo u tačke
da tražimo slobodne mišice i mačke

Moonwalk in Zenica

2011-08-21T11:57:00.000+02:00

u zamračenom izlogu
mesec se krotko zrcali

kao satni mehanizmi na bombama
vrsni ljudi u posteljama otkucavaju

blaženo tonu u san koji znaju
da između novca i mašte stoji os simetrije

u zamračenom izlogu
mesec se krotko zrcali

Katekizam povesne cikličnosti

2011-07-25T12:54:00.000+02:00

Skica

Putujući od Save uz Bosnu, pa dalje prema jugu, čovek se od Doboja počne susretati sa tvrdaljima, kulama, bastionima, tvrđavama. Ima ih i desno i levo od osnovnog pravca putovanja. U Travniku je, recimo, možda i najosebujniji primer medivijalne fortifikacijske arhitektonike. I skoro da nema mesta koje u proteklim vekovima nije čuvano barem jednom citadelom, makar danas nepostojećom. Kažem skoro, jer jedno takvo mesto ipak postoji. Utvrdama su se, to svaki bistriji pučkoškolarac može i sam domisliti, branila mesta koja su imala dovoljan značaj da budu branjena. A Zenica, eto, utvrde nije imala. Mada, nije bila potpuno lišena značaja. Toponim Broda u njenoj neposrednoj blizini kazuje nam da je tuda morao voditi nekakav trgovinski put koji je prelazio rečicu Kočevu i sa prilično pouzdanja možemo pretpostaviti da se tu trgovinska roba oporezovala.

Ipak, ne treba se čuditi odsustvu fortifikacija u Zenici. Dovoljno je da malo zaronimo u povest i tu pronađemo podatak da je zenički kraj bio nadaleko čuven po proizvodnji sočnog i ukusnog bostana koji je bio veoma cenjen čak i na stambolskim tepama gde je ponekad postizao i dvostruko veću cenu od bostana iz drugih krajeva padišahovog carstva.

A bostan se, to je valjda jasno, ne brani tvrđavama. Zaludan bi to bio trud.

Ljutunac

2011-07-24T19:42:00.000+02:00

da je filozofija sušta radost
dokaz je moje ganuće dok sam te gledao
kako podučavaš studente, zasjenjujući ih
besprijekornim filozofijskim trojstvom -
stavom, odijelom i bradom

ipak, jednom ćemo morati dolje
da se okrijepimo ljutuncima i sladimo vodom iz čatrnje
pa da se puna srca nasmijemo
sjećajući se onog poziva:
pičke, haj'te popit' jednu s filozofima

Novčići

2011-07-04T13:36:00.000+02:00

premećući bademe po rukama
deca se privikavaju na posedovanje

bademi, vi sitni novčići prirode!

od vas valjda dolazi
ono zastrašujuće poređenje
što ga upućuju očima lepih žena

bademi, vi sitni novčići prirode!

jednom ću, kao u detinjstvu
opet napuniti džepove vama
otkupiti ono za čim žudim
i nehajno se zaputiti na jug

ostavljajući sve svoje bolesti
nekom od suseda na čuvanje

Humosexualizam, prolog...

2011-06-26T16:45:00.002+02:00

izvija se tvoje ime
iz mirisne sjene
čempresove

kaplje
crveno od požude
iz duše ranjenih granata

Apelant

2011-06-23T09:04:00.000+02:00

reći ću vam iskreno
godinama nisam čuo pev slavuja
čak ni razmišljao o njemu
stvar dodatno otežava
to što jedan ovdašnji kreten
nosi nadimak - slavuj

vraćao sam se kući u sitni sat
i ugledao prizor zbog kojeg sve ustave
i sve zastave treba spaliti

umesto u krošnji obližnje ašlame
slavuj je stajao na električnoj žici

na trenutak mi se učinilo da peva
a onda sam shvatio -
ta on to sastavlja žalbu
nadležnom upravnom organu
prirode

Poslednji poziv za putnike...

2011-06-22T11:52:00.000+02:00

čemu nestrpljivost matori
živeti u gradu i leteti airbusom
ista je stvar

ako ne gledaš kroz prozor
skoro da osetiti nećeš
ni uspon ni poniranje
jedina izvesnost koju ćeš prepoznati
jesu trenuci rulanja po zemlji

sve ovo naravno važi
pod uslovom da pilot poznaje
svoj zanat
i da baš tvom letu
nije suđeno

jedina je razlika
to što gradovi
nemaju crnu kutiju

Preko reke...

2011-06-21T16:40:00.000+02:00

kad čujem onog pukovnika
kako razgovara sa portretom svoje devojke
od silne zavisti
sve bih glavom u zid udarao

ipak
nastojaću nekako da se ne ubijem
uostalom, imam niži čin
nisam se tukao u španiji i italiji
i još uvek ne podmazujem srce
glicerinom

a da bih našao taj hotel
svakako mi je potrebna viza
i priličan putni trošak

i s kim bih se tamo ljubio
dok od poljubaca ne ostane
samo očajanje

Mustafa G.

2011-06-21T09:44:00.002+02:00

da je znao Trocki
kakvo ludilo obuzme čoveka
koji se najede smokava
i napije vode iz čatrnje
a posle mora otići iz Stoca

sigurno bi se bolje čuvao
u tom tamo Meksiku

Roto-roman

2011-06-21T09:42:00.000+02:00

volite da raspetljavate misterije?
tvrdite da ne postoji savršen zločin?

recite mi gde se denula
ona mostarska morava
u crveno-plavoj kutiji, kratkog
i zadebljanog filtera
od koje sam kašljao na Radimlji

diveći se
savršeno zaokruženoj guzi
rođakove devojke

Kafanska bašta, Stolac, Buchenwald

2011-06-21T09:37:00.000+02:00

čovek iz čamca je mahnuo i otplovio
zbunjujući reku

ispio sam pivo
i poručio još jedno
hladnije

na drugom kraju stola
protezala se i dosađivala ljubav

konobar na poslužavniku
uz pivo donese i sećanje
na školski park s čempresima
na spomenik
oko kojeg su oleandri rasli

za njihov miris i sad nalazim
da je miris poželjne smrti

između stolova šmugnula je senka
prve zmije koju sam video u životu
nisam se uplašio
ali majci nisam smeo prijaviti taj susret

kolači s Tepe
kolači žustrog i vedrog okusa
nisu se ubajatili ni posle
tridesetipet godina

pivo je besprekorno ohlađeno
i zacelo ću poručiti još jedno

u ovim godinama čovek ponešto i zaboravi
ja sam se danas setio
zašto sam se kao dete plašio
i zašto je važno da se plašimo
Buchenwalda
i drugih strašnih reči

Ikar

2011-06-20T21:04:00.000+02:00

kakva nezgrapna laž!
ta svi znaju da se krila
ne mogu pričvrstiti voskom

biće da je dedal
konkurencije radi
mudro zatajio stvarnu tehnologiju
za postavljanje krila
sinu na pleća

Psalam

2011-06-20T21:01:00.000+02:00

i sebi i meni
nedeljom nebo dosađuje

nedelja je zaokružena poput staklenog
pritiskivača za papir
u kojem večno
cvet od plastike vene

nedeljom postajem razlomak
i samo dvaput se dižem iz postelje
u devet ujutru i u pet časova poslepodne
oba puta da nahranim mačora
koji bi u normalnom svetu bio dekan
na filozofskom fakultetu

nedelja je razboj na kojem tkam
svoje glavobolje
preplićući ih sa očajem
i dimom cigarete

znaš li
da u mom sećanju nema nedelja

Jutro u Humu

2011-06-19T09:34:00.000+02:00

posekoh dušu
na oštri rub mesečine

ranu zalečih ćutanjem
i snom punim ritmične praznine

ožiljak ipak ostade
ti da me možeš
po njemu poznati

Suza za Kaselu

2011-06-19T09:32:00.000+02:00

senima S.de Melo

od tebe sam, Sofija
naučio tek ponešto

to je stoga što ne znam jezik
na kom si pevala
pa moram čitati prevode

ti zacelo znaš
da čitanje pesme u prevodu
nije čitanje
već obdukcija te pesme

da smo se sreli u bašti nekog hotela
na kakvom prijemu ili književnoj večeri
ja bih prišao da ti poljubim ruku
i zaplakao bih ne ustručavajući se

ti bi jedina razumela
da plačem zbog Kasele
i svih drugih tvrđava koje spališe
zbog same njihove lepote

U tranzitu

2011-06-19T09:28:00.001+02:00

putuje stih do doljana
kažu mu - ne možete dalje
gospodine, dokumenta vam
nisu u redu

kakva dokumenta, zaboga
ta ja sam stih
uostalom, samo sam na proputovanju
neću pevati o vašim kravama
i o slapovima vetra sa biokova

nisu ga pustili
a brat mu na rači
dožive i veće svinjarije

Trubni znak za povečerje

2011-06-19T09:24:00.002+02:00

Almiru

zaista je važno imati dobru olovku
dve sveće, kutiju cigareta
i svesku tvrdih korica

još kad bi neko ustrelio
majmuna s mikrofonom u kafani preko puta
ili ga barem propisno izdegenečio

verovatno bih sebi mogao reći
spokojan si i zadovoljan
čoveče

Podsetnik za izvođenje nastave na dan...

2011-06-19T09:23:00.000+02:00

mitraljez, svrake i naša čula
skupljaju primećene detalje
koji se potom raspadaju
u mrtvačnicama, skrovitim gnezdima
i u našem pamćenju

sa strašću glupaka
prebrojavamo te detalje
ne primećujući da se sa svakim narednim
svet smanjuje za čitavu polovinu

Purgatorij

2011-06-19T09:20:00.000+02:00

Goranu

na mom će dlanu zgasnuti
jedna zvezda padalica

kažu da čovek sa zvezdom u ruci
više ne sme da sanja

to pravilo nekako ću i podneti
ali mi smeta što moram dati uzorak sećanja

kao za nekakvu anti-doping kontrolu

U zasedi

2011-06-16T09:22:00.000+02:00

ima ih koji ne shvataju
koliko je požude i pikantnog bezobrazluka
u prizoru prsta na kolenu obarača

to oku po pravilu izmiče
ono čeka na nišanu, kao u ogledalu
da opazi grudvu straha

sećam se jednog jutra šesnaest godina starog
mirisi zemlje, paprati i mašinskog ulja
došaptavali su se zaverenički
a blaga kiša blago ih ućutkivaše

pomislih tada - bože moj
zar ne bi trebalo ovaj prst
gurnuti na neko drugo mesto, vlažnije i dublje
od mog zaklona za klečeći stav

ili samo uobražavam da sam to pomislio
ili je pak uobrazilja čitavo sećanje

kako je strašno
to što nikada neću znati

Desetaru, daj vojsci voljno...

2011-06-15T09:38:00.001+02:00

Mom Renatu

gorčino badema
sve manje mesta za te
u jeziku moje zemlje

divovi više ne pevaju ode
oblaci ne upućuju na smisao
nikakve drame u smeni sunca i meseca

hor aveti (tiho i zlobno):
ovaj jezik zna da zbode
ovaj jezik mrzi zgode
ovaj jezik samo broji
viče naši, ne zna moji

uvek sam voleo reke koje teku na jug
one druge
s podozrenjem sam gledao

sad to više nema značaja
s rekama, severnim i južnim
iz moje zemlje otiče moj jezik

hor aveti (tiho i još zlobnije):
ovaj jezik zna da zbode
ovaj jezik mrzi zgode
ovaj jezik samo broji
viče naši, ne zna moji

postiđen i umoran, idem da spavam
poslednja linija odbrane jezika je san?

Drina, ovde Neretva, prijem...

2011-06-14T09:48:00.000+02:00

osavremenjenim medicinskim postupkom
tih godina lečeni smo od laži

laž se prvo pretoči u tekst, pa otkuca
sa odgovarajućim zaglavljem, potpisom
i obaveznim a/a na kraju
potom se kriptuje
(kriptovanje je naročito važan deo terapije
njime se laž pretvara u tajnu)
i odašilje na propisanoj frekvenciji

na drugu obalu radio-stiksa
stiže tajna u kojoj bubri istina
dalji postupak sasvim je jednostavan
potrebno je samo imati ključ za dekripciju
recimo: cc2y956n
a software će sam iscediti
istinu iz tajne
kao što se iz grožđa cedi mošt

masovna terapija imala je zadivljujući uspeh
o kojem su pisali vodeći časopisi u svetu
i brojne stručne publikacije
na seminarima se tapšalo našim lekarima

potpuno izlečeni
položeni su na tabute i u sanduke
kod većine ostalih zabeleženo je primetno poboljšanje
a opasnost remisije svedena na nulu

neizlečenih je ostala šaka jada
uredbom im je naloženo da nose klepetuše
građanstvo plakatima upozoreno
da im se ne približava
bolje sprečiti nego lečiti
govorili su u ministarstvu zdravlja

tu i tamo moguće je videti spodobu
koja odzvanja kao usamljena krava na putu
kako rovi po kontejneru, tražeći komadić
nepatvorene, nasušne laži

samilost preči da se toj spodobi kaže
ono što zluradost nalaže -
jednom otključana istina ne može se povratiti u laž

Propoved taštine

2011-06-07T11:45:00.001+02:00

I to smo konačno dobili priliku zaključiti - Papa je balija!

Kako drugačije nazvati čoveka koji Boga percipira kao entitet koji može biti skrajnut, gurnut u zapećak pritiskom sekularizacije? Iz ove Papine bojazni promalja se činjenica da ovaj gospodar dogme Boga doživljava na način na koji su ga doživljavali prepredeni, raščupani dečaci medivijalnog doba - kao vremešnog, zabrađenog čiku čija je protežnost omeđena njegovim telom.

No, ovaj i ovakav Papa, čovek koji, neugasivim, demonskim porivom vođen, želi da sebe prometne u gospodara vere, ta on i ne može drugačije primiti Tvorca. Jer njemu, osionom i hvastavom, upravo smeta i na celibatinizirani kurac ide svaka pomisao da prostor njegove kanonizirane duše ispunjava išta drugo osim njega samog.

Strašna je i razdiruća ta dihotomija. Bez Boga nema Pape, no što je više promisli o Bogu prisutno u Papi, to je manje Pape. Kako će nesrećni Ratzinger tu podvojenost razrešiti, ne znam. Samo mogu reći, nek' mu je Bog na pomoći.

Amin

Vokali, veliki i mali

2011-06-06T16:29:00.002+02:00

k'o kaplar pred pukovnikom
trnu kapilari

u iščekivanju kestenove gustoće
kadulja nudi svoju svežinu

živeo sam pre?
ne sećam se
živeću posle?
ne verujem

Ni-šani! Pali!

2011-06-06T16:26:00.000+02:00

smeh nam je iskrzan
kao češalj sa polomljenim zupcima

pa i takav beše dovoljan
da umilostivi patuljke koji se zabavljahu
vrškom koplja loveći ljudske duše

neki među nama nisu hteli da se smeju
njih su izveli pred streljački stroj
šlampav, pospan, smešan
i još kojekakav

a patuljci kad streljaju
to je golema muka

usled niskog rasta
nisko i nišane
umesto srca
osuđeniku raskomadaju utrobu

znate li koliko se dugo
i uz kakvu sumnju umire
sa prostreljenim crevima

negde sam čuo
da je jebena žeđ najstrašnija

Crveni Dva, javite svoj položaj...

2011-06-01T10:53:00.000+02:00

na položaj D.
uzdrhtala solidarnost i mine od 120 milimetara
stigli su upravo u zakazano vreme

jedan major
koji je voleo počasti
sada je tražio prijateljstvo

u zamenu je nudio visoko mišljenje o sebi

oni su nadirali
oni su branili položaj
svuda su bili samo oni

mi smo ležali mrtvi, raskomadanih njuški
po bioskopskim salama i školskim udžbenicima

mi smo izginuli
od minobacača i mitraljeza
koji više nisu deo nijednog arsenala

jedan kapetan nalik meni
ili sam možda to bio ja
izgubio se stojeći u mestu

posle je pričao da ga nije brinulo
to što ne zna kamo da krene
ko o tome da misli u času
kada srce pobeđuje um
i kad se telo napinje da ne ispuni život do kraja

zatim je rekao da se seća još nečega
zvižduk mitraljeskih metaka
smešno je nalikovao zamenicama
u prvom i trećem licu množine

samo jednom je čuo ja

posle su mu rekli da se načelnik štaba
razneo ručnom bombom

Kratka pesma

2011-05-30T20:59:00.000+02:00

čitate li Berouza

pička li vam materina

Koračnica kapi

2011-05-30T10:10:00.000+02:00

moje odelo je mokro
jer pada kiša
trala-lala-la

moje srce je mokro
jer ti si lepa
trala-lala-la

moje oči su mokre
jer sat otkucava
tika-taka-tika-taka
tak

Bez priče u stroju!

2011-05-23T12:39:00.000+02:00

ponekad ja u prvom
i ja u drugom licu razgovaramo
o sebi u trećem licu
netrpeljivosti

zlurado se ogovaramo
- jesi li ga čuo juče kako bulazni
o stenju i oblacima
koji zameniše težinu i mesto

- da, da, i još je dodao
kako je prava šteta
što mačke ne mogu da lete
a na kraju je nešto trabunjao
o sintezi magle i tuge
o piruetama sunca u magli

ponekad ogovaranje prekine stid
blago se digne sa stolice u uglu sobe
zagrli nas i prošapuće
- tiho
pogledajte kroz prozor
tamo negde pare se vodomari

onda ćutimo
i mislimo kako je to odista pravo čudo

Zemljopis u rinfuzi

2011-05-20T10:16:00.000+02:00

Zenica

nekada je imala plamene zore
iz njih su metalci išli na more
sad proleteri u tržni centar idu
a mesto zora sad kandilji gore

Sarajevo

od negdašnje jedne tobom sada vlada
jedna, druga, treća, četvrta vlada
mesto onog na Obali kafića
celo Saraj'vo sada je estrada

Mostar

tu dve obale od kamena čista
među njima gorko Neretva blista
različit narod na obe je strane
na obe obale glupost je ista

Stolac

u njemu čempres nema senke svoje
sunce mu tepa: ti si čedo moje
niz Kukavac kraj Bregave kad šetam
znam - tu meleci svežinom se poje

Trebinje

o tebi su pesmu spevali neku
al' u njoj nisu spomenuli reku
ja neću reći: Trebinje, Trebinje
od žala za tobom suze mi teku

Split

nekad je bio i carski bastion
posle toga Europe šampion
košarkaša ni cara nema više
za njima tugujemo i ja i on

Baška Voda

u Baškoj Vodi čudo se zgodi
u meni ljubav za more se rodi
tu ljubav dublju od Otrantskih vrata
prodao ne bih ni za trista šoldi

Beograd

na novi lament on još uvek čeka
al' jedan lament dosta za dva veka
sve da ga napišem, ko bi ga čuo
tamo gde auta sad vlada dreka

Mačevi, sazvežđa i obrasci...

2011-05-19T15:22:00.000+02:00

Ispred tebe dušman kad s kopljem se klati
Il' na stolu te čeka u raštici sarma
Ne oklevaj! Mača il' kašike se lati
Glasno i smelo sebi poviči - ad arma!

Priđu li ti pak kakva slutnja ili zanos
A uz njih pri tom ideja čista i bistra
Uzmi ih strasno, reci glasno, a ne na nos:
Hodite sa mnom! Gde? Pravo gore - ad astra!

No pred ženu kad staneš, tad dobro se pazi
Oboružaj sebe sa dovoljno takta
Strpljivo ćućori i predano je mazi
Da ne bi završio odložen - ad acta...

Nastići, teen-komedije, Jelini i barbari...

2011-05-18T21:43:00.000+02:00

Tekst već objavljen na B92 pre skoro pola godine, ali neka ga i ovde. Eh, taštino, i šejtanu si teška...

Već nekoliko dana medije u Srbiji, a u njenom okolišu, potresa zla kob porodice Nastić i afera sa fotografisanjem trenutaka posvećenih ličnoj higijeni. Ovu bravuru američkog pravosudnog sistema treba nazvati jedinim mogućim imenom - rudimentarnim hajvanlukom, naravno, uz uvažavanje pretpostavke da zaista nije bilo kršenja zakonskih normi. Naime, niko od onih koji reaguju bolnim pathosom i empatijom na ovaj slučaj nije imao priliku da baci pogled na materijale u predmetu, već svi odreda zavise od novinskih izveštaja, a to uvek može da dovede čoveka do polja banalnih i vulgarnih zabluda.

Ja se, inače, baš i ne kanim upuštati u tumačenje jednog konkretnog slučaja. 'Em o njemu ne znam ništa izuzev onog što mi je dostupno kroz medije, 'em sasvim dovoljno ljudi se njime bavi, pa bi moj doprinos bio sasvim izlišan.

Ono o čemu do sada nije bilo reči, barem ne svesne, namerno izgovorene reči, jeste potreba da se razume prosta činjenica da je svaka kultura, pa čak i ona koju temeljnom smatramo, jelinska, izrasla na izrugivanju kulturi drugoga. A jedan od uzroka, ne glavni, ali zasigurno najsilniji, tom izrugivanju jeste neznanje i nevoljnost da se do znanja dođe. I upravo to izrugivanje kulturi drugoga, koje je kamen temeljac svake, pa i naše vlastite kulture, umanjuje nam pravo na kukanje zbog kulturoloških razlika.

Naposletku, ja uzroke ovom bizarnom slučaju koji je od najverovatnije sasvim nevinog čina načinio zločin, ne bih tražio na prvom mestu u kulturološkim razlikama, već bih u pomoć pozvao pravo i njegovu filosofiju. Jedna zajednica štiti se zakonima od onih nepočinstava koja tu zajednicu ugrožavaju u neprihvatljivoj meri. Tako da se o ovom slučaju više trebaju zapitati Amerikanci, u kakvom to društvu žive. Podilaženje veštačkim slobodama i večno nedefinisanoj floskuli American way of life, te nasilna supstitucija duha i materije, misli i pokreta, pustili su iz boce svakojake demone koje sad valja obuzdavati ako treba i nakaradnim i prekim zakonskim regulativama.

Da ne dužim i ne zaplićem dalje, stvar je sasvim jednostavna - mada smo ubeđeni da smo sa dvadesetim vekom i ulaskom u ovaj u kojem živimo dosegli civilizacijske vrhunce, mi smo u stvari tek par koraka odmakli od prvih tribalnih zajednica. I pred čovečanstvom sa njegovim brojnim kulturama još uvek je jako dugačak put. Na kojem će biti svakojakih posrtanja, slepih rukavaca i bizarnih prepreka kao što je ova američka fobija koja i u roditeljskoj ljubavi prepoznaje seksualnu izopačenost, izopačenost koju je upravo američka pop-kultura iznedrila kao jedan od svojih Xanadua. Bilo je raznih izopačenost i pre te pop-kulture, biće ih i posle nje, ali tek su sa tom pop-kulturom te izopačenosti dobile umiven i socijalno prihvatljiv lik.

Ne bih da zvučim kao omatoreli torijevac, jer to nisam, štaviše, još uvek ću pre zakoračiti levom nego desnom nogom, ali nije nimalo neočekivano da kultura koja izbacuje rafale skarednih tinejdžerskih filmova u kojima se seksualnost tretira kao artikal, da takva kultura, dakle, dođe do tačke u kojoj će se užasavati i sasvim prirodne nežnosti.

Postoje dve veoma teška posla: kretanje kroz pustinju bez kompasa i nastojanje da se jednom pušten duh ponovo vrati u bocu.

2

Ima tu još mnogo slojeva o kojima bi se dalo ozbiljno raspravljati, kad bi to bilo moguće. A nije moguće jer ozbiljni slojevi podrazumevaju dugotrajno buljenje u ogledalo, na šta većina nikada nije spremna. Izuzev ako pred nju nije postavljeno ono zrcalo zle kraljice, prepogramirano tako da izbegne davanje istinitih, već samo prihvatljivih odgovora.

A o čemu ovde, u stvari, ima još reči? Kada su podanici jednog pravnog sistema podvrisnuli da delo njihovih dojučerašnjih zemljaka, sada podanika drugog pravnog sistema, mora biti shvaćeno kroz prizmu jednog drugog, ovdašnjeg, socijalno-historijsko-pravno-kulturološkog, jednom rečju tradicijskog okvira, oni su i ne sluteći podigli poklopac šahta ispod kojeg je bezdan ispunjen vrištećim pitanjima. Usporedba sa Pandorinom kutijom ne bi bila na mestu, jer u slučaju kutije zla su se desila po otvaranju, u ovom slučaju zla su se već desila. Naime, sa jednakim pravom već danas mogu poštovaoci lika i dela alternativnog medicinara Dabića i izvršioca njegove militarne volje, bude li ikada uhvaćen i pred sud izveden, zahtevati da se i njihova dela tumače kroz tradicijsku prizmu tešku za razumevanje sudijama poniklim u nekim drugim društvenim i pravnim okvirima. Mogu oni sasvim argumentovano objasniti da je u ovdašnjoj tradiciji, pored fotografisanja dece dok se kupaju (ostaje nejasno kako se tradicijom može nazvati nešto relativno skorijeg datuma, prva dagerotipija na Balkan, naime, stigla je tek krajem XIX veka, a tada zasigurno nije bila upotrebljavana za ovekovečivanje porodičnih intimnih trenutaka, moralo je doći do znatnog pojeftinjenja foto-opreme da bi se počela i za to koristiti), sadržano i mnogo toga drugog što je pobrojano u delovima haških optužnica koje određuju inkriminišuća dela.

Naravno, potrebno je i to reći, ovo o čemu pišem stvar je puke spekulacije i hipotetičnosti. Ali nauka, dakle svet teorijskog počiva upravo na spekulativnom i hipotetičkom, te ih stoga ne smemo olako uzeti. Naravno i da je ovaj američki slučaj hajvanluk nad hajvanlucima, primer do čega dovodi demokratija (o tome Pekić jako koncizno i precizno piše u svojoj Sentimentalnoj povesti britanskog carstva) kada poveruje da je dostigla svoj vrhunac i da nema više šta za ponuditi, kamoli šta za popraviti. No, siguran sam da, uz sve svoje manjkavosti, američki pravosudni sistem neće istrajati na hajvanluku u koji se zapetljao ulaženjem u ovaj slučaj. Naravno, uz pretpostavku da deca zaista nisu dirana.

Ovde je reč o nama, o našoj spremnosti da branimo svoju kolektivnu poziciju, sliku o sebi i da preterujemo, po običaju svojstvenom malim narodima, kada treba ubediti velike da su u krivu. Ne razvlači mi se sad ova tema do u besvest, ali ne mogu da se otmem utisku da ovaj gaf (ukoliko je gaf, ja o samom slučaju, rekoh već, ništa ne znam, pa zadržavam pravo na neutralnu zapitanost) mnogi zdušno koriste kao priliku da se ulepša i restaurira slika koja je nagrđena i naružena nekim sasvim drugim delima. I takvi se pri tome zaludno i naivno nadaju da će, dokazujući vrhnaravnu nevinost sadržanu u činu fotografisanja dece koja se kupaju, dokazati i neke druge nevinosti. To je ono što malo bode oči.

Order of the Day #11

2011-05-18T10:53:00.000+02:00

Dopunska zapovest za opstanak:

1. Situacija: Nema promena.

2. Misija: Probiti obruč razbora oko duše i uspostaviti koridor pravcem duša-srce-čula.

3. Izvršenje:

3.1. Za obezbeđenje bokova koridora koristiti jutarnji i noćni duh, dnevni duh zbog nepouzdanosti ne angažovati u aktivnim dejstvima, već isključivo za logističke operacije.
    3.2. Od zarobljenih delova razbora formirati radne vodove i upotrebiti ih za asanaciju.
    3.3. Razbor, za kojeg se utvrdi da je službovao u jedinicama brojeva, uputiti u logor i u najkraćem vremenu izvesti pred sud.

4. Servisna podrška: Nema promena.

5. Komandovanje i veza:

    5.1. Moje komandno mesto:
   Osnovno: nigde
           Istureno: svugde
           O promeni lokacije nećete biti obaveštavani.

Order of the Day #10

2011-05-17T19:37:00.000+02:00

Kad Bog hoće da kazni čoveka i nauči ga pameti, učini ga bogatim, pa ga osiromaši.
Kad hoće da ga kazni i nauči ga milosrđu, pošalje bolest na njega.
A kad hoće da kazni čoveka, neporecivo i neotklonjivo, učini da ga neko nepravedno optuži.

Order of the Day #9

2011-05-17T10:56:00.003+02:00

Ko se hrani iskustvima, sere rezignaciju.

Jel' to rekaz nešto kazao?

2011-05-17T10:55:00.000+02:00

Upitah jednog sahadžiju: "Tako ti Boga uzvišenog, reci mi, kad popravljaš satove, da li ujedno popravljaš i vreme?"
A on se nasmeja, misleći da je pitanje tek doskočica i verujući, onako dobrodušan i neupućen, da je vreme odista samo jedno. I da satovi mere vreme, a ne pustoš i uplašenost.

Један врло апокрифан епитаф са метахумског кама

2011-05-16T20:43:00.001+02:00

Ко ови кам претури
Нека га умор прати
И на овом и на оном сви'ету

Под њега ставих
Кости љубав и страх
И стручак ври'еска
Да ми путем мирише

Ви'еру душа понесе
Да је Њему врати

Само жеђ на земљи оставих
Да је други нађе
Да жедан више чови'ек буде

Order of the Day #8

2011-05-15T10:58:00.000+02:00

Moje pobede, to su moji zatajeni gresi.

Obznanjeni greh skida sa čoveka breme odgovornosti spram Jastva. On može da bude neugodan jastvu, ali uz malo truda postaće tek broš koji se skida i stavlja po potrebi.

Zatajeni greh, pak, nije onečišćen svedočenjem znatiželjnika, on hrabri čoveka na putu ka Jastvu.

Neko kaže jedan, neko kaže sedam, al' strah je uvek strah, osim ako mu ćud nije euklidovska...

2011-05-13T21:41:00.000+02:00

Neretko se ispred mene ustoboči pitanje, često i nekakvim prigušenim prekorom propraćeno: „A otkud i čemu ta ekavica u tvom pisanju?“
Osetim li da je pitalac zlonameran (pitanje samo, naime, ne može imati takvu, pa ni suprotnu atribuciju), odgovor prosto prećutim ili pitaoca oteram gde mu je i mesto. No tu i tamo isto mi pitanje postavi i neko blizak, u čiju dobronamernost ne mogu, niti želim sumnjati. Tada dajem odgovor pošten, ali i nepotpun. Kažem, što je u osnovi tačno, da sam ekavicu posvojio iz puke zajebancije, a potom osetio da ona prija mojoj rečenici, da se jedna oko druge zaljubljeno uvijaju, pa čoveku prosto dođe žao da ih razdvoji.
Naravno, godine življenja u Beogradu, neusporedivo duža naklonjenost Crnjanskom, Kostiću, Pekiću..., a potom i strasno uranjanje u arhivu Politike, u kojoj su se preda mnom kao cvetovi otvarali tekstovi Ben Akibe i Predraga Milojevića, učvrstili su taj ljubavnički zagrljaj.
No postoje još dva razloga kojima tumačim umanjenu učestalost slova i i j u svojim rečima. Jedan od njih poznat je tek nekolicini najbližih osoba u mom životu, a drugi upravo sada, po prvi put, artikulišem. Taj parcijalno poznati razlog kaže sledeće, odražavajući moju vojničku prirodu: čovek, koji se izražava u granicama maternjeg idioma, sklon je da očas sklizne u nedopustivu rutinu, dopusti lakoći baratanja svojim habitualnim jezikom da ga zavede i da ga očas usmeri na put razmetnosti, često i rasplinutosti. Nasuprot tome, dovoljno je da čovek samo pola koraka istupi preko te granice maternjeg idioma, pa da oseti kako jednostavno nema prava na opuštenost svojstvenu onima koji veruju da suvereno vladaju svojim izrazom, da preuzme breme odgovornosti spram jezika kao mesdžida duše i igrališta razbora.
Razlog, koji je do sad bio tek slutnja i koji tek sad stasava u misao, koji, dakle, tek sad može da izvadi sintaktičku ličnu kartu, ujedno je i ličniji i opštiji od svih prethodnih razloga. Birajući ekavicu, postavljam nesavladivu eskarpu svom budućem svrstavanju u bilo koju nacionalnu književnost. Ekavicom zatvaram vrata bošnjačke književnosti, istovremeno prezirući svakoga ko bi mi ponudio da prođem kroz dveri srpske književnosti. Ekavica, za koju u ovom času ne znam da li ću je doveka, kao skupi kaftan od svile, nositi ili je, pak, jednom odbaciti kao do neupotrebljivosti iskrzane farmerke, nije drugo do li mera moje zgađenosti nad danas dominirajućim duhom u ovdašnjoj literaturi, duhom koji bi da se svrstava, čak i kad u džepu nosi ko zna gde zbavljenu deklaraciju o nesvrstanosti.
Pisanje jezikom zabačenih sela, obeležja onih koji bi za sebe da priskrbe nacionalnu bardovsku sinekuru, te pisanje nečim što bi, u nedostatku smislenije atribucije, sebe da legitimiše kao nekakav urbani jezik, samo su dva agregatna stanja jednog te istog, svrstavajućeg duha. Duha koji nije kadar da porodi literaturu, već nastoji da, kao kukavičje jaje, pod nju proturi ispovedi o vlastitim frustracijama, arlauke i jauke svog straha pred drugim ili svog straha pred životom, svejedno.
Najveći deo onoga što se danas za književnost izdaje nije drugo do li bazično nepristojno, egzibicionističko razgolićavanje vlastite nezanimljive i nesadržajne uplašenosti, a pri tom i ćiftinsko kalkulisanje – ta jeftinije je naći izdavača i pri tom nešto ućariti, nego iz svog džepa plaćati čoveka odškolovanog da takve ispovedi sasluša i ispovedniku pruži potrebnu stručnu pomoć. Spiritualnu ili medicinsku, opet svejedno.

Po neprijatelju, plotunom, pali

2011-05-02T20:43:00.000+02:00

žustra koraka pođimo, senko
sinapsama i dendritima grada
sveudilj krvav trag ostavljajuć'
da ga uškopljena pseta ližu

ti i ja znademo, senko
posuđene strepnje ne rađaju besom
slobodom još manje
one se samo u sveske zapisuju

oboje ranjeni, senko
još uvek spojeni, al' već
jedno drugom ronini
zauzimamo ovu noć
iz obruča ove noći se probijajući

poklekneš li, senko
kome ću, k'o onaj zapovednik
raportirati: nemam više nikog
i ničeg s čim bih se borio

molim
otvorite vatru po mom položaju

Konobaru, manje zbori, da mi pica ne zagori...

2011-04-30T18:19:00.001+02:00

u ulici Miljenka Jergovića
Miljenko Jergović otvorio je piceriju
Majstori margarita

u Jergovićevoj piceriji
često sedi sam Miljenko Jergović
zagledan u Jergovićev park prekoputa
u kojem golubijeg izmeta nigde nema
pogotovo ne na bisti Miljenka Jergovića

konobar, dok prilazi stolu
da primi narudžbu, već zna
šta će Miljenko reći
- picu, dakako

- a šta ćete popiti gospodine
opet će konobar
- picu
kaže Miljenko i zaćuti

i dostojanstveno gleda prekoputa

Majstor i Bisera

2011-04-30T10:46:00.003+02:00

I

Sećanja svakog čoveka, mada se, izmešana, na istom poljančetu igraju, no ponekad se u igri i potuku, dele se na pouzdana i nepouzdana. Nepouzdana su ona sećanja u kojima njihov vlasnik ima ulogu, potpuno nebitno da li glavnu, epizodnu ili je, pak, samo statista. Takva su sećanja ašikovanje sa taštinom i nikada se ne pojavljuju u identičnom izdanju, svaki put nagnaju svog posednika da ih izmeni, da načini nekakav remake koji se od izvornika razlikuje baš koliko se i čovek koji se seća razlikuje od sebe kojeg se seća.
No postoje i pouzdana sećanja. Ona, u kojima je čovek posmatrač, spektator, pri čemu mera pouzdanosti stoji u obrnutoj srazmeri sa merom posmatračke zainteresovanosti.
Ja, recimo, pouzdano pamtim vreme u kojem su ovdašnji ljudi živeli u svojim kućama i svojim stanovima. Danas u tim nastambama ljudi, uglavnom, borave (gde živi i da li uopšte živi današnji čovek, znanost još nije otkrila).
Pamtim i zgodu iz tog vremena, koju mi je otac pričao i koja me je do suza zasmejavala kao dečaka koji tada još nije razumevao da je svaka priča, ma koliko lepršavom, katkad čak banalnom se doimala, bremenita alegorijama i parabolama, a neretko je i ključ za neko buduće otkrovenje.
Neka je žena unajmila molera, čuvenog šereta i čoveka sklonog ljutoj kapljici, da okreči garsonjeru u kojoj je živela. Živući ljudi bili su jednostavniji od boravećih, pa je tako i krečenje bilo jednostavniji zahvat no danas. Vlasnica garsonjere beše pripremila farbu, rasklonila nameštaj, brižljivo ga prekrivši čaršafima i najlonom i dočekala majstora koji se pojavi u dogovoreno vreme tegleći svoje drvene lojtre i na glavi noseći neizostavnu kapu od novinske hartije. (Ta kako bismo bez te kape uopšte znali da je reč o moleru?!)
Vlasnica garsonjere ode na posao, ali, ne znajući za majstorovu potajnu ljubav, pre toga nije zaboravila da mu, kao što je i red, pokaže cevastoliku flašu u kojoj se žutelo pola litre „Zvečevo“ konjaka, namenjenu za povremene predahe u poslu.
Majstor prionu na posao i, mada nisam lično bio tamo, uveren sam da su ga bar dve stvari iznenadile – precizno izmerena količina farbe da se krečenje završi u jednom danu i brzina kojom je konjak nestao iz svog prvobitnog staništa. Blizu zgrade u kojoj je živela garsonjera sa svojom vlasnicom nalazila se i nevelika samoposluga, pa nije trebalo praviti dugačak prekid u radu da bi se doneo još jedan „Zvekan“. Priča, onako kako mi je ispričana, kaže da je kasnije donet i treći, ali ja lično ne verujem u to, dva su sasvim dovoljna za dramu koja sledi.
U vreme kada se ova, pa ne baš drama, ali dramolet svakako, dešava, tik ispod plafona zidovi su obeležavani tankom linijom koja se nazivala cokla. Ne treba uranjati u etimologiju, dostatno je tek osluhnuti fonetsku oštrinu, skoro marševsku akordnost ove reči, pa da se neporecivo otkrije njeno germansko poreklo, a u njenom sadržaju da se prepozna otisak duha koji bi da niveliše i ograničava stvarnost, čineći je carstvom izvesnosti i merljivosti.
Kao što se zidovi kreče, tako se cokle izvlače. A izvlačenje cokle taktilan je i senzitivan posao. Čovek mora da stoji na lojtrama, dakle, bez osećanja da ima čvrst oslonac na zemlji, pogled mu, protivno najdubljoj prirodi većine ljudi, mora biti usmeren na gore, a ruke moraju biti podignute iznad glave, te se u njima grčevi zamora brže zametnu. Ako krečenje, sa njegovim širokim zamasima, usporedimo sa kosidbom, odmah će nam se otvoriti vrata još jednog poređenja – izvlačenje cokle je poput gradinarskog posla, upravo takvu prilježnost, posvećenost i preciznost zahteva.
Predvečer se nekako udesilo da skoro u isto vreme majstor, šeret i ljubitelj ljute kapljice, završi svoj posao i alat, četke i valjak, potopi u kantu s vodom, a vlasnica garsonjere da se pojavi na vratima. Majstor je, istoveremeno nežno i muški se klateći, zapita dubokim i blagim glasom, tu i tamo raspuklim kao kora drveta: „Gospođo, jeste li zadovoljni?“
Ona pređe pogledom po garsonjeri u kojoj je i sa kojom je živela i, već spremna da pohvali majstora i dodatno ga nagradi, primeti detalj koji je osupnu i ljutnu, detalj koji bi u nekim drugim vremenima izgledao veoma antidržavno, čak i antinarodno, a sada se doimao upravo kontrarevolucionarno.
„Ma, u redu su zidovi, ali ona Vam je cokla malo iskrivljena“, reče vlasnica, pokazujući prstom na spoj zida s prozorom i zida s goblenima.
Cokla, u stvari, nije bila krivudava, već se boja, kojoj usled majstorovog pijanstva nije bila pogođena potrebna gustina, razlila preko dopuštene granice, ali posmatraču je svakako moralo izgledati da ta linija vijuga kao planinski put. A krivudava cokla, dobro je znano, ozbiljno narušava ravnotežu onoga koji živi u njenoj blizini. Zabadava vam savršena simetričnost nameštaja, zabadava besprekorno vertikalisane slike i gobleni, ako je cokla kriva neprekidno će vas pritiskati osećanje da svakog časa možete, zajedno sa stanom, čitavom zgradom i čitavim svetom skliznuti u ponor.
„Ništa se ne brinite, gospođo“, reče majstor svojim jednako dubokim i blagim, kao kora drveta raspuklim glasom: „Cokla je još mokra, ali čim se osuši, zategnuće se.“ I ode, noseći na ramenu svoje drvene lojtre, a na glavi kapu od novinske hartije, koja mu više nije trebala ni za šta drugo, izuzev da sačuva njegov molerski identitet.

II

Dobar deo današnjih likovnjaka i literata nalikuje na majstora iz ove pripovesti – šereta i ljubitelja ljute kapljice. Rastrzani su između potrebe da se udovolji mušteriji i iskamči pohvala i potrebe da se udovolji svojim adikcijama, koje, avaj, često nisu ni poročne. Veruju da će ih, baš kao što molera supstancijalno određuje kapa od novinske hartije, unapred rezervisano i strogo kontrolisano trosatno ludilo u kafani supstancijalno odrediti i legitimisati kao umetnike. Vole, amman što vole izvuć', udarit' coklu na kraju dela, jer razumeju neporecivu harmoniju cokle i goblena.
A najstrašnije je, ili je, možda, samo najtužnije to što oni, za razliku od našeg majstora, šereta i ljubitelja ljute kapljice, odista veruju da će se njihove krivudave cokle zategnuti kada se osuše.

Propoved vatre...

2011-04-29T12:57:00.003+02:00

ili Kad možemo štrojiti lutajuća pseta, zašto ne možemo pedofile

U četvrtak, 28-og travnja, bilo mi je zabavno u rukama držati Jutarnji list. Kao povremeno ozbiljan čovek, naravno da neću pitati čitaoca moram li priznati tu zabavnost, onako kao što don Živko Kustić kamči odobrenje da prizna kako mu je, dva dana ranije, bilo neugodno čitati te novine.

A upravo mi je don Živko bio zabavan, čak pomalo i smešan. Sećam se njegovih negdašnjih propovednih grmljavina o bolnoj temi klerikalne pedofilije. Sećam se i faraona s ahmedijom kako brani svog ahbaba iz Gluvoneme i Slepe Bukovice, postavljajući napastvovanoj devojčici takva pitanja, da ja i danas dvojim da li je Cerić više vremena provodio čitajući hadise ili onog čuvenog markiza. Iz sećanja nisu izvetrile ni slike brada pod kamilavkama, koje uokviruju čeljusti u pervitinskom grču, čeljusti koje kao Maljutke ispaljuju prokletstva na one koji ne veruju da je Pahomije nevin poput jordanskih voda u Jovanovo doba.

Naravno, sećam se i svoje zgađenosti nad rudimentarnom bahatošću klera, koji češće nego što bi hteo potvrđuje svoje dijalektičko jedinstvo, aforistički opevano u onom levičarskom pesmuljku o hodžama, fratrima, popovima i lopovima.

No juče, u četvrtak 28-og travnja, don Živko je bio zabavan. Kao što je zabavan svaki namazanko koji veruje da je ovladao tajnom lukavosti i da će se neotkriven provući kroz selo noseći ukradenu kokoš.

Ibreti se don Živko nad drskom sklonošću žurnalista da se bave, po njemu skoro nedužnom, sklonošću klera ka mladom mesu, detetini, rekli bi mračni kinici. I nudi im spisak tema u rasponu od nezaposlenosti, pa do međunarodne ugroženosti i međustranačkih sukoba, kao neusporedivo važnijih od prizora duhovnog vođe koji čvrlji dete uz tarabče.

Ovakvu pamet, sećam se, imala je još i Luigijeva Bepina u Malom Mistu, no za Bepinu znamo da je bila čista duša i da su joj namere odisale plemenitošću, što za čoveka koji ne posveti ni grafem, kamoli jednu reč žrtvama svećeničke pohote, pri ovoj pameti nikada neću reći.

Ne može da razume don Živko, a i kako bi, bidan, mogao nešto razumeti čovek koji više piše nego što čita, da nezaposlenost u industrijskom gradu zabrinjava više nego nezaposlenost na Beverly Hillsu. I da je devalvacija opasnija po londonsku berzu, nego po tišinu i belinu Antarktika. Sledstveno tome, i devijantne seksualne sklonosti, prokazane i obeležene prvo Božijim, pa tek potom ljudskim zakonima, najodvratnije su i najopasnije kada se dešavaju unutar aparata koji bi za sebe hteo da priskrbi monopolsku poziciju spiritualne, dakle i etičke policije.

Don Živko potom podučava čitateljstvo svoje propovedne matineje o prirodi pedofilije, e da bi, lukavošću pijačara koji uvaljuje kravlji sir pod ovčiji, optužio medije za pojačano zanimanje klinčadije za seksualnost. Dobro, jeste činjenica da živimo jedno obezdušeno, obezljubavljeno, mesnato vreme, ali to ne umanjuje odvratnost don Živkovog pokušaja da krivnju za skandale koji potresaju crkvu objasni zanimanjem dece za svećeničke genitalije (uzgred, nemojmo se iznenaditi pročitamo li jedno jutro propoved u kojoj se pokolji objašnjavaju zainteresovanošću vratova za naoštrena sečiva).

Pišući ovaj tekst, osećam kako sa svakom rečju izvetrava zabavnost, a vraća se gađenje kakvo me je ispunjavalo pred slučajevima mlohavog Pahomija i ljigavog Rešada Omerhodžića. Hteo sam još malo da mezetim nedoučenog i lukavog don Živka, čak i da se podsmehnem načinu na koji se služi logikom, baš kao da je pučkoškolarac, a ne diplomirani teolog, no odvratnost je sve jača, pa ću samo dati odgovor na njegovo vapijuće pitanje: "Zar je pedofilija u Katoličkoj crkvi u našoj javnosti zaista toliko važna?"

Da, Živko, bidni Živko. Ne samo u Katoličkoj crkvi, već u bilo kojoj verskoj zajednici, pedofilija je pitanje svih pitanja. Pitanje koje potresa samu supstanciju sveta, demonska, šejtanska pobuna protiv uzvišenog Boga. I zato se mora beskompromisno, ako treba i škopljenjem, rešavati prvo među hodžama, fratrima i popovima, jer su to najrizičniji vektori za prenošenje ovog bogohulnog besnila.

Vera, don Živko, ima nadahnjujuću, nepresušnu snagu. Dela Schrödingera, Mevlane Rumija ili jednog Tolstoja svedoci su njene večite inspirativnosti. Ali dok Schrödinger, Rumi i Tolstoj stoje na strani Boga, dotle opskurni gorjanski župnik, mlohavi Pahomije i ljigavi Omerhodžić nepokolebljivo stoje i doveka će stajati na strani onoga koji Božjom providnošću bi odbačen i bačen tamo gde mu je i mesto. A toj trojici društvo će u večnosti biti i oni koji ne razumevaju da je opravdavati zločin tek odvratno, ali da je ponižavanje žrtve greh za koji nema oprosta.

Amin.

Order of the Day # 7

2011-04-28T17:51:00.000+02:00

Verovatno nije suptilnog metaznačenja lišena činjenica da se jedan od najnečasniji poslova na svetu - žbirski (za čistunce: obaveštajni) na engleskom jeziku naziva intelligence.
Svaka je vlast imala problema sa vrbovanjem konfidenata i dostavljača među radnicima, rudarima poglavito, dočim je inteligenciju valjalo vrbovati da ne volontira preko mere u časnom uhodničkom poslu.

Jedan zmaj i jedna princeza, a viteza nigde na vidiku...

2011-04-25T10:28:00.001+02:00

Sve što postoji, ili je postojalo, pa čak i ono što će tek u budućem vremenu postojati, mora biti sadržano u jeziku. Ali, onda nužno važi i obratno, sve što je sadržano u jeziku, nužno je postojalo, postoji ili će postojati u stvarnosti.
Filosofi su, želeći da ga sačuvaju za se, ovo otajstveno, a ipak prosto znanje zastrli brokatnim traktaktima, premestili u zabačene delove vrta duha, skrivajući ga od sveta i prepuštajući tako svet demagozima i spiritualnim šalabajzerima. Jedino su pesnici vodili borbu za obelodanjivanje tog znanja o podudarnosti jezika i stvarnosti, retki je čak i dan-danas vode, ali pesnici, ako su valjani, nemaju propedeutičku snagu, te je i njihova borba uzaludna, poput, recimo, Kronštatske pobune ili poput neusporedivih primera junaštva na Bruneti. (Najveći među pesnicima, pak, znaju da jezik i stvarnost zauzimaju ekvidistanciranu poziciju u odnosu na polove suštine, a suština je božansko sveništavilo iz kojeg i svet i jezik izviru, ne siromašeći ga, i u koje, potom, uviru, ne obogaćujući ga.)
Sećam se jednog lepog, neobično trajućeg, kasnoproletnjeg dana od pre nekih desetak godina. Stan u kojem sam u to vreme živeo imao je terasu sa koje se pružao skoro neometan pogled na topografski okvir Zenice. A reljef oko ovog grada znatno je zanimljiviji i uzbudljiviji od same naseobine, koja je dugo i mukotrpno stasavala, e da bi u nevreme, kao usled nekakvog zakašnjelog puberteta, naglo ižđikljala, samo da bi, ostavši bez roditelja i posvojena, danas pružala žalobni prizor nedozrelog sredovečnika u kratkim, iskrzanim pantalonama.
Zanimljiva imena visova oko Zenice pripisivao sam tada udivljenosti i mašti nekadašnjih stanovnika kotline. Tog, neobično trajućeg, kasnoproletnjeg dana od pre desetak godina, na toj terasi sa prvoklasnim vidikom, bio sam sadrug u igri svojoj petogodišnjoj kćerki, uveseljavajući je pričama, izmišljotinama i maštarijama. No junsko sunce i vetar zapadnjak, kakav je duvao tog dana, ponekad nateraju imaginaciju na uzmicanje, te, u nedostatku vlastitih priča, uzeh da Nori pružim prvu zemljopisnu poduku, pričajući joj o imenima zeničkih visova i o njihovom postanku (naravno, pošto ni etnolog, ni etimolog nisam, te su pripovesti, opet, morale biti izmišljene).
Na Liscu je, to je valjda samorazumljivo, živeo nekakav vispreni lisac koji nije hteo da se zamara sitnim lukavstvima, već je u hipu umeo da nadmudri čitavo selo i ukrade čitav jedan kokošinjac. Zabačeni Vepar bio je stanište nečuvene grdosije koja je pojela prvo sve žirove, a potom i skoro sve hrastove u Zenici i oko nje, te ovog plemenitog drveta danas skoro da i nema ovde. Na Vučjaku je, dakako, živeo neopisivo grdoban vuk, koji je čitave dane provodio smišljajući zločinačke naume, ali je bio suviše lenj, a i glup, da ih u delo sprovede (znajući to, razumećemo da nije suptilne ironije lišena činjenica da je upravo podno Vučjaka sagrađena čuvena kazniona koja, evo, već devetoj državi u nizu pouzdano služi). Volujska glava ime je dobila u čast golemog, marljivog vola, koji je mogao da potegne ralo veće od kuće i zahvaljujući čijem naporu seljaci nisu oskudevali u žitu. Sitni, iskrzani Golubak beše dom strašljiva i usplahirena goluba, kojeg, upravo zbog te njegove strašljivosti, vuk i lisica poštedeše i postaviše za sudiju u životinjskim sporovima, znajući da će on, tako kukavan, uvek davati za pravo ne onom koji je odista u pravu, već jačem.
Putujući tako pogledom po obzoru, ja već umoran od brbljanja, a Nora cičeći od smeha (pri tom se pomalo i plašeći prizora strašnog vuka), stigošmo i do poslednjeg brda, smeštenog podno Lisca, kojim se zatvarao životinjsko-geološki obruč oko grada. Kada sam rekao: "E, dušo tatina, a ono brdo tamo je Zmajevac...", Nora me je ozbiljno, no i dalje se vedro smešeći, pogledala, očekujući pripovest o opasnom zmaju. Na trenutak sam zaćutao, kao što čovek uvek zaćuti u susretu sa velikim tajnama koje mu se otkrivaju. Jer, tog časa sam razumeo, štaviše, znao sam da nikakve imaginativne intervencije nije bilo u času kada je ovom brdu dodeljivano ime i da je na njemu odista živeo pravi pravcati zmaj, čak, uveren sam, vatreniji i vispreniji od onog zlosrećnog rođaka koji se susreo sa Đorđijem.
Od tog lepog, neobično trajućeg, kasnoproletnjeg dana ja verujem u zmajeve, jer znam da ono što je sadržano u jeziku i što može da izmami dečiji osmeh i blesak dečijeg oka, nužno i u stvarnosti postoji.
Ali zato više ne verujem svojim učenim prijateljima i poznanicima, jer se njihov jezik izgubio sam u sebi i jer u njihovim gvaširanim očima nikakva iskra, kamoli plamen ne mogu da se zametnu.

Slovo o jeziku ili Trobojka se visoko vijori, ko da mari što je boja jedna

2011-04-24T13:37:00.000+02:00

I

vodeni krevet i stane brovet
brovetina, ovčetina
i vukova stočetina
hrb, hop, hopa
vidi skota preko plota
vel'ki, mali vokativ
posesivni genitiv
posesivni genitiv
nije za barabe
dal' je zagreb šabac
il' je samo vašar
na kom' peva žabac
a gde ćemo mi
il' u zahod il' u halu
da vršimo nuždu malu

i gde je, dođavola, drugo h u zahodu

II

Srbi na srpskom za Kosovom vape
I k'o jedan u glas viču:
"Svaka ti je k'o u Njegoša, Vuče"

Bošnjaci, biće, muku muče
Dal' se na bošnjačkom bosanski kaže
Il' na bosanskom bošnjački zove

Montanjari nova slova uče
Al' za Milu, kralja lavova
Dovoljna su čet'r slova

Dotle Hrvat infinitiv suče
I ne kaže da će hrvatski pričat'
Već pričaću hrvatski viče

A pravi frajeri kojim jezikom zbore
Eh, oni ne zbore
Oni kunilingusom žubore

Gledaj, slušaj, kušaj...

2011-04-21T17:52:00.000+02:00

Brzoplet će čovek reći da je ovo voćka. A nije. Već tespih ljubavi. Svako zrno za jedno "ah, što te ljubim, amman, jarabi"...

Order of the Day # 6

2011-04-21T14:45:00.000+02:00

Rat je uvek isti... Od Helene daorsonske, za koju bezočno lažu da je sa Pelponeza bila, pa sve do danas, uvek isti rat... Al' mitraljez nije uvek k'o mitraljez, breda štekće Marinetija, mauser tvori filosofijske traktate, sa zbrojovkom se može i priča napisati, a "sijač"... on peva turbofolk...

Kad je sve lažno, nek' je i ditiramb lažan

2011-04-16T21:58:00.002+02:00

I

Ah, mesto gardista na straži mrtvoj
Mesto britkih sablji i karabina
Od zla nas, podnapiti lošeg vina
Čuvaju patuljci na straži vrtnoj

II

Eto nam, vala, pravog karnevala
Fiškali mali u stroju čekaju
Ponoćnu uru u punome sjaju
Pa da žrtvuju deo dnevnog tala

Zbijeni, zagrljeni k'o Sovjeti krasni
Da zapevaju neke pesme stare
Da potroše ne jednu, već dve pare
Za srp zlatni i za čekić časni

Kao na bunker da na damu jurnu
Po šestorica joj nudeć seksa čin
Svaki se osećajuć' baš kao džin
Klateći se uz defove i zurnu

Al' kratko zanos Kalibanov traje
Fiškalski tiho opominje zavet
Zar bez pečata da sutra bude svet
Zar da puste pustimo mušterije

Ako smo ćate, ta nismo budale
Dno vinske čaše saiska je slika
Što da skidamo veo sa svog lika
Kada ni dame gaće nisu dale

K'o mala četa odoše fiškali
Baš k'o da negde Snežana ih čeka
Taština u vinu ne nađe leka
Ma kol'ki da se ispiju bokali

III

Ah, mesto gardista na straži mrtvoj
Mesto britkih sablji i karabina
Od zla nas, podnapiti lošeg vina
Čuvaju patuljci na straži vrtnoj

--------------------------------------------------------------------------------------------------

Od palanačkog duha gori je samo duh čaršije. Jer, duh palanački ima makar i palanačko iskustvo. Duh čaršije je zloduh izvan iskustva.

Identitet kalibra .45

2011-03-06T21:42:00.003+01:00

Odnedavno imam čast da se mogu predstaviti i kao saradnik Bosanske vile, jednog nenametljivog, nepretencioznog i ozbiljnog književnog časopisa, ujedno i najstarijeg te vrste u ovoj zemlji.
Onima koji u rukama budu imali primerak poslednjeg broja, preporučam sjajnog niškog pesnika Zvonka Karanovića, kao i ulomak iz tek prevedenog romana splendidnog pisca Lea Perutza, Razgovor Pasa.
No, razlog za ovaj tekst nije predstavljanje časopisa. Ona Dodikova podguzna muva, Rajko Vasić, čovek sa rektalnim grčem na mestu gde bi na ljudskom licu trebala stajati usta, ostrvio se u tekstu na svom blogu na Bosansku vilu, nastupajući na jedini njemu moguć način - kao neorganizovana, bahata seljačka horda koja samo zna i ume da ruši, pali i grdi svet. U načelu, kao posednik jednog bloga jasno mi je da na takve tekstove ne treba odgovarati, jer nemaju nekog značaja, no ovaj su preneli brojni mediji, čineći tako da se osetim lično obavezan da utišam nesnosni zvuk krila pomenute podguzne muve.
Tekst koji sledi napisan je za naredni broj Bosanske vile, no kako će do njegovog izlaženja proći podosta vremena, staviću ga ovde, čisto da ga do tad ne prekrije paučina.

Prolog

Mila majko,
Što sam Vasić Rajko?
Ja sam samo hteo
Da sam Srbin ceo.

Započinjem ovaj tekst sa mišlju o dvema stvarima. Prva je da na šaru zemaljskom ne postoji pojava, uključujući tu i one sasvim benigne i bezazlene, koja ne bi mogla izazvati podeljene, potpuno oprečne reakcije. Dobro de, takva je pomisao opšte mesto i njome se može započeti skoro svaki tekst. No druga je misao nešto neudobnija, upravo me podbada svojim sintaktičkim laktom i nimalo obazrivo mi govori da ovakvom tekstu uopšte nije mesto u ovom časopisu. Dođavola, moram priznati da je u pravu!
Evo još jedne dvojine, no ne misli, već poriva, zbog kojih ću tekst ipak napisati. Prvo zbog svog hrsuzluka i posvemašnje nesposobnosti da držim jezik za zubima. A potom i iz jednog uzvišenijeg razloga – suviše se dugo na ovom podneblju najvećma koristi jedan merkantilno-farmaceutski jezik, jezik podesan ne za označavanje stvarnosti koju živimo, već isključivo za trgovanje našim spremnostima na kompromiserstvo i za anestetiziranje kako govornika, tako i onoga ko govor prima. To je teška i mučna pojava i niko razborit neće pomisliti da je može odagnati, umesto toga ostaje nam da se privikavamo na takav jezik ukoliko ne želimo za sebe poziciju izopštenika.
Međutim, postoje časovi kada čovek u pomoć mora pozvati svog nekadašnjeg vernog saborca, onaj jezik kadar da precizno i nedvosmisleno označi stvari i sapne misao u sintaktičko sečivo koje saseca svaki kompromis i koje britkim udarcem razdvaja zlo od dobroga, smisao od besmisla, mržnju od ljubavi, laž od istine. A posebno je čovek obavezan da potegne tu jezičku sablju ako je svedok onih tako čestih i svaki put sve gadnijih nasrtaja zlog na bespomoćnog.

Sada ću te, čitaoče, zamoliti za oproštaj, jer ćeš u redovima koji slede pronaći i neke reči koje nisu prilične za jedan književni časopis. Čak ni za dnevnu novinu, taj najodvratniji način arčenja hartije. Možda tek za kakv opskurnu kafanu. No siguran sam, čitaoče, da ćeš mi oprostiti tu moju neodmerenost, jer spodobe kojima te reči upućujem imaju dušu grubo opletenu od strahova, mržnji i pakosti, te drugačiji jezik prosto ne mogu razumeti.

Ta spodoba invalidne duše o kojoj je reč, taj Rajko Vasić, politički pregalac, logoreični tribun, autolatrični skriboman i neumorni bloger, nedavno se obrušio na feljton o Bosanskoj vili objavljen na Blin portalu. Mada je u feljtonu reč o povesti i o počecima časopisa Bosanska vila, taj jurodivi nesrećnik koji rajskim imenom prekriva paklene ambise u svom biću, u stvari se obrušio na ovu, današnju Bosansku vilu, dodeljujući joj nekakav kompendijum uloga u rasponu od Trojanskog konja do Vuka Brankovića. Najstrašnija optužba koja se može izreći u svetu blogera, pregaoca, ignoranta i opasnika Rajka Vasića jeste ona o nemanju identiteta. Te on, zlurado i verujući da je posednik jednog sasvim dobrog i upotrebljivog primerka identiteta, optužuje ovaj časopis ne samo za neposedovanje vlastitog i autentičnog, već i za destrukciju onih preostalih tragova nekadašnjeg identiteta.

A ono što Vasić ne razume, i nikada neće razumeti jer je do somnabulnosti opijen formaldehidom u koji je potopljena jedna lažna i mitologizirana prošlost u čiju valjanost on neupitno veruje, jeste to da je vrsta identiteta o kojoj je ovde reč, identiteta duhovnog i kulturološkog, uvek određena lepim i dobrim, jer samo lepo i dobro su ultimativne istine. A ne-lepo i zloćudno su uvek laži, te kao takve ne mogu poslužiti da se na njima gradi bilo kakav identitetski konstrukt koji pretenduje da bude trajniji od jednog četvorogodišnjeg perioda. Identitet za koji Vasić veruje da ga poseduje nije nikakav identitet, već najobičniji, čak prilično neukusan marketinški slogan. Taj je identitet lažan jer je izgrađen na albumu falsifikovanih, nakazno i nasilno retuširanih slika prošlosti i bitno je određen horizontom očekivanja Vasićeve ideološke bratije. Lažan je i stoga što su Vasić i ini vasići puno više izgradili taj njihov identitet, nego što je on izgradio njih. A sa pravim, istinskim identitetima, proporcija te razmene uvek je obrnuta, uvek identitet više gradi nas nego mi njega.

Protekle jeseni zatekao sam se u jednom lepom nekadašnjem gradu u Hercegovini, gradu kojem je Vasićev identitetski model doneo samo jednu posvemašnju izopštenost. Trebinje, upravo zahvaljući tom bižuterijskom identiteskom kodu koji mu je nametnut, više nema svoju topologiju. Ono više nije u Hercegovini, jer Hercegovina više ne postoji, postoje tek ostaci ostataka tog čudsenog podneblja, ono više nije gospodar dubrovačkog zaleđa, ono nije grad u Bosni i Hercegovini, a nije ni sasvim u Republici Srpskoj, jednostavno stoga što je suviše udaljeno od Banjaluke da bi se moglo na njemim vatrama ogrejati. Najviše što se o Trebinju danas može reći, jeste da je to grad podno Leotara i grad u kojem je snimana serija Ranjeni orao. A mesto koje se određuje samo po obližnjoj planini i jednoj bljutavoj trakavici, tužno je i ojađeno mesto.
Za čoveka koji poseduje ma i najrudimentariji estetski zor, bolan je prizor otelotovorenja Vasićevog identitetskog modela – tabla u trebinjskom Starom gradu sa natpisom Anđina kapija. Ta je uznemirujuće ljubičasta kapija nalik na one portale iz naučnofantastičnih filmova, portale kroz koje se ubrzano teleportuje duh iz Trebinja, da bi se uklonio pred osvajačima iz galaksije kiča. No to je, što kažu Hercegovci, ni polu jada. Pravi, golem jad bio je sabijen u noć kada je Vasićeva družba proslavljala jednu temporalno strogo omeđenu pobedu svog ideološkog diskursa. Te noći sve do u sitne sate, upavo sa mesta gde je ove godine jedna užasna i večno opominjuća smrt postala punoletna, dopirale su kreštave, po Vasićevoj meri estetične obrade skradenih pesmuljaka nekadašnje estradne dive, Fahrete Jahić, Mile voli disko, juhuhu, ija, ija, op!...
Eto, tako stoje stvari sa identitetom kojeg zagovara Rajko Vasić i čije odsustvo spočitava ovom časopisu. Sa identitetom koji je čitav jedan grad pretvorio u nedovršenu grobnicu, u mesto gde su mrtvi istinski vlasnici istinskog života, a živi ni vlastite smrti ne poseduju. Zahvaljujući vasićevskom identitetu, Trebinje i danas ima geografske koordinate, ali ne i pripadništvo i uronjenost u podneblje u kojem se nalazi.
I siguran sam da nije jedino mesto na ovim prostorima koje namerniku nudi ovako makabričan prizor.
Srećom, postoji i identitet istkan na estetskom i etičkom razboju od finog prediva lepoga i dobroga. Tom ujedno dražesnom i nepoderivom tkanicom jedan se Rajko Vasić nikada neće ogrnuti, no to i nije problem, jer on je sasvim zadovoljan u svom identitetskom odelu, sa čakširama od grubog seljačkog platna i košuljom od poliestera.
Jedan od puteva iz Trebinja za Mostar vodi preko Stoca. Kada se uđe u taj gradić iz pravca Trebinja, netom što se prođe Begovina, već sa ceste se može videti jedna sasvim mala, nežna ćuprija preko jednog od bregavskih rukavaca. Brzoplet posmatrač lako će biti doveden u zabludu i pomisliti da je u pitanju jedan od brojnih mostograditeljskih dragulja iz osmanskog perioda. Međutim, ta ćuprija, koja ne vodi nigde do li na jednu adu sa nekoliko baščica i ispod koje Bregava ima najlepši žubor, ima mnogo kraću povest. Novac za njeno podizanje dala je godine 1896-te nadaleko čuvena stolačka lepotica Sara Kašiković, vlasnica hotela Evropa, za kojeg su upućeniji govorili da je dar lično od bečkog ćesara, iskrenog i odanog poštovaoca Sarine lepote i talenata.
Sarin otac, uzoriti i ugledni stolački i srpski veletrgovac, nije se prenerazio kada je doznao za ljubav njegove kćerke i stasitog Salke iz komšiluka, ali brak svoje miljenice sa inovercem niti je mogao, niti smeo blagosiljati, te naprečac udade Saru za nekakva beskvasna čoveka, kojem teško da i čempresi uz Bregavu pamte ime. Neispunjena ljubav nije sprečila Saru da postane uspešna i znamenita žena, koja je u stolačkim muškarcima budila maštu i zanose, a u stolačkim devojkama nadu i nekakvu čudnu, blagonaklonu zavist.
No Salku nije zaboravila, pa te 1896-te godine, kada je urednik Bosanske vile bio još jedan Kašiković, Nikola, ona naloži da se na mestu gde je ašikovala sa svojim ljubvenikom podigne mostić koji dobi dva imena – Most Sare Kašiković i Djevojačka ćuprija. Sara je starila polako i odmereno, kako to čine lepi ljudi. Dokoni šetači uz Bregavu viđali su je ponekad u suton, kako sedi kraj prozora sa pogledom spuštenim na Bregavu. No ni najpronicljiviji posmatrač ne bi mogao da odgovori da li je taj pogled video tu Bregavu, Bregavu tog trenutka, ili je pak uspevao da, osim kroz prostor, prostruji i kroz vreme.
Postoji još jedno predanje o nastanku Djevojačke ćuprije. Mada je apokrifno, ono je čak i lepše, jer kaže da je ćurpiju podigao Sarin uzoriti otac, da bi mu kćerka, slava čije lepote će kasnije zaseniti i bečki dvor, imala posebno, izuzetno mesto za ašikovanje.
Uostalom, potpuno je nevažna činjenična istinitost jednog ili drugog predanja o tom ljubavničkom mostu. Zato što oba bubre lepotom i ljubavlju, te tako sebi osiguravaju večno mesto u panteonu Istine. I zato što će svako ko u svoju dušu pripusti dirljivu priču o Sari i njenoj neumirućoj ljubavi biti oplemenjen i bogato nagrađen. Između ostalog, i identitetom kojeg može ponosito prikazati svetu i glasno reći: „Evo, to sam ja.“
Rajko Vasić i ini vasići sa svojom nekrofilnom i vampirskom predodžbom identiteta prolazni su. Za koju deceniju, ako ga uopšte bude, sećanje na takve će biti propraćeno tek prezrivim odmahivanjem rukom. Ali će zato identitet koji se okrepio žuborom reke ispod Djevojačke ćuprije trajati i kada samo retki tragači za tajnom i magijom ljubavi budu znali za priču o uzoritoj i plemenitoj Sari, devojci neusporedive i pikantne lepote, baš poput kakve hercegovačke vile.
A Tebi, Rajko, dobra je i Anđa iz Ranjenog orla.

III

Kad bolje razmislim, pusti i jadnu Anđu na miru. Ljudi poput Tebe kadri su zagasiti radost i u voštanoj figuri, kamoli u biću od krvi i mesa.

Kako je Atlantis postao Tla

2011-02-24T11:16:00.001+01:00

Filozof kojeg trenutno obljubljuju dvojica naložnika sklonih da često menjaju ljubavnice u ideološkoj postelji, Fahro Radončić i Mile Dodik, a ujedno i čovek u kojem je ljubav za formalnu logiku ustupila mesto ljubavi za formalno konvertiblne marke, nekada se zvao Jugoslav Vlaisavljević. Sada se odaziva na ime Ugo. Upravo u ovakvom sakaćenju imena sadržana je strašna trauma tog čoveka, rastrzanog između roditeljskog nomenskog dara i potrebe da se bude socijalno i idološki prihvatljiv. Da je Ugo bio kadar ostati veran roditeljskom zavetu, nastavio bi nositi svoje ime, baš kao što razni Romani nose ime nepostojećeg carstva. Da je, opet, bio u stanju potpuno se odreći roditeljskog dara i biti potpuno dosledan svojoj novootkrivenoj potrebi za socjalno-ideološkim naklonima, ne bi grdio ime koje je ima, već bi za sebe uzeo neko od imena uobičajenih u njegovoj okolini, bez spone sa prethodnim.

Ovako je samo smanjio broj ljudi koji će mu se obratiti dok šeta Sarajevom, ta malo ko ko drži do sebe će uzviknuti: "Ugo, haj'mo na kafu!"

Na stranu sad verbalna ekvilibristika i raspisivanje o slučaju filozofa Vlaisavljevića, al' stvarno mu je grdno ovo novo ime. Ugo. Fuj.

...

Rekoh, Roman, pa prokapa asocijativna slavina. Pred sami raspad Jugoslavije za čuvanje ratnih planova u Komandi vojnopomorske oblasti, smeštenoj u onoj divnoj zgradi, po materijalu od kojeg je izgrađena posestrimi Bele kuće vašingtonske, preko puta splitske marine, bila su zadužena tri kapetana bojnog broda, Iskra Roman, Vid Stipetić i Elijas Šalom. Ne znam gde su posle otišli ti ljudi, niti, plašeći se razočarenja, želim da znam. No bilo bi sasvim zgodno sa trojicom oficira takvog imena zaploviti kroz vreme, u Španiju '36-te.

Order of the Day # 5

2011-02-02T08:46:00.000+01:00

Reči, da bi ih se lakše razumelo, treba posmatrati kroz interdisciplinarnu prizmu.
Od posebnog značaja su sledeće discipline: virusologija, balistika i petrografija.
Geometrija je takođe potrebna, ali s njom treba biti veoma pažljiv.

Ko to kaže, ko to laže, Bolivija je mala...

2011-01-27T10:19:00.003+01:00

Nije naširoko poznato da je malo poznati pesnik iz nekadašnjeg Gornjeg Perua, danas Bolivije, Mestizo po poreklu, aristokrat po rođenju i libertadores po opredelenju, Alvaro Malinche, još početkom XIX veka na svom proputovanju kroz Evropu, poludiplomatskoj misiji u koju ga je uputio njegov poznatiji prijatelj Simon de Bolivar, obišao i Beograd. Dva proletnja meseca, april i maj 1812-te godine, koja je proveo u tadašnjem Biogradu, obeležilo je Alvarovo oduševljenje zanosom koji je prožimao stanovnike varoši koja nije bleštala sjajem obližnje Pešte, već sjajem pobede, makar i kratkotrajne, nad podjarmljivačem. Te 1812-te u Biogradu nije bilo mesta za slutnju poraza koji će doći već naredne godine. Poraza koji će, uostalom, biti privremen, da bi procvetao u dugotrajniju pobedu. Ali, pored oduševljenja, bilo je u Alvaru i zgroženosti ponašanjem dela ustaničkog vođstva, koje nije pokazivalo druge želje, do li da odmeni Osmanlije u poslu vršenja vlasti, bez želje da izgrađuje državu, tada tako popularno činodejstvanje na njegovom kontinentu. Kao što je bilo i Alvarove zabrinutosti nad činenjenicom da među posednicima Biograda nije bilo aristokratije, obrazovane elite koja može da usmeri pučki zanos, s izuzetkom nekolicine podanika austrijske i ugarske krune, koji su bili izloženi nepoverenju, a počesto i podsmehu dojučerašjnih podanika stambolskog padišaha. Možda je upravo u Beogradu Alvaro razumeo značaj elite u izgradnji države, značaj o kojem je krajem te godine iz Beča nadahnuto pisao Simonu u jednom od malobrojnih sačuvanih pisama.No, ovo nije istorijski, već jezikoslovni topic, a toponomastika koje smo se dotakli navede me da pomenem Alvara i njegov boravak u Beogradu koji se, rekoh već, tada zvao Biogradom (da je Alvaro u njega stigao koju deceniju pre ili posle, grad bi mu predstavili nekim drugim imenom). Moj prijatelj upravo prevodi jednu od tri zbirke pesama koje je Alvaro ostavio iza sebe.

Mada se ne može ubrojiti u velike pesnike kakve inače porađa Južna Amerika, nije posvema lišen talenta. No, više od talenta, njegovu poeziju zanimljivom čini uloga koju joj je on dodelio - ona nije delatna, budeća, pozivajuća i preobraćujuća poezija, već svojevrstan muzej njegovih sećanja, promišljanja, ljubavi i razočarenja, muzej u kojeg se on sklanjao kad bi hteo da predahne od dinamičnog života u stalnom pokretu. U zbirci o kojoj je reč postoji nekoliko pesama posvećenih Beogradu u kojima, pored iskrenog ushićenja, ima i pomalo udvoričke naklonosti prema domaćinima. Pa tako Avalu (on je naziva Havalom) u jednom stihu naziva 'sabratom Anda', a Dunav 'posestrimom Paragvaja', misleći ne na državu, već na reku Paragvaj koja, baš kao i Dunav Srbiju sa Crnim morem, spaja Boliviju, zemlju bez izlaza na more, sa Atlantikom. Zanimljivo je i to da on u brojnim porušenim džamijama, od kojih nekima navodi i imena, ne vidi simbole tuđinske vlasti, već je prema njima samilostan i tuguje nad tim ruševinama, poredeći ih sa hramovima Indijanaca, njegovih predaka, koje su porušili Evropljani, takođe njegovi preci. Alvaro je, ganut saznanjem da su na Stambol-kapiji izlagana tela pogubljenih ustanika i neposlušnika spram turske vlasti, napisao i pesmu u kojoj se pita sa koliko ljudske krvi treba nahraniti zver koja čuva vrata slobode...

Nad Zenicom živa vatra seva, da vidimo kog filosofa nema...

2011-01-26T16:32:00.001+01:00

Potukoše se neki dan dvojica filosofa u mom komšiluku. Prvo je jedan, zastupnik ideje da je znanje tek himera i da se u osnovi sve svodi na verovanje, potegao šaber iz nogavice i sjurio ga pravo u želudac ovom drugom, koji je čvrsto branio ratio kao jedinu čovekovu izvesnost. Potom je branilac racionalnog hitro trgnuo nekakvu golemu pištoljčinu na crni barut i prostrelio grudni koš prvome, istovremeno mu zapalivši košulju, eto toliki je plamen bio. Zatim je prvi uzvratio sekirčetom koje se ko zna otkud tu našlo, otkinuvši drugome četvrtinu lobanje. Dok mu je mozak pulsirao i vrišteći od bola, drugi je prvome zario zube u grkljan, otkinuo ga i prezrivo ispljunuo na pod. Sa poda su, pored krkljanja, dopirale i kletve kakvih bi se i sam Iblis postideo. Između dve kletve, prvi je izvukao bocu hlorne kiseline i sasuo je drugom prvo na ostatke lica, a potom i na genitalni predeo. Onda je neko pozvao policiju. Policija je stigla, ali nije mogla da uđe u kafanu, pre toga je morala pozvati vatrogasce da iseku nabacani inventar prekriven leševima gostiju kafane koji su nesmotreno pohitali da izmire dvojicu filosofa. Kada je policija konačno ušla, obojica su ležala na podu, u ogromnim lokvama krvi koje su se već počele spajati u jednu, rastvorenih utroba iz kojih se širio nesnosan zadah crevnog sadržaja a noge su im se neritmično grčile. Pre nego što je sigla hitna pomoć, obojica su izdahnula, na očigled zgroženih policajaca, konobara i tri preživela gosta. A kada su umrli, ustali su i promenili kafanu.

Sutradan se sretoše, glavoboljni i povijeni pod teretom grizodušja, krišom i veštinom koju poseduju šverceri deviza razmeniše poglede i odoše svaki na svoju stranu.

O mogvajima, šerpicama, pištaljkama i psima...

2011-01-24T23:30:00.000+01:00

U buretu san

Na raskršću baš stoje čovek i pas,
Čudan su prizor, od kog pogled beži,
Pas ćuti, mesto njega čovek reži,
Na sebe, na psa, pa i na sve nas.

Pas šampion, a vlasnik gord i ohol,
To zaista behu sjajna vremena,
Ali kalendar ne pušta svog plena,
Od slave ostade samo glad i bol.

Na raskršću baš stoje pas i čovek,
K'o tramvaj dvojku samilost čekaju,
I čekaće, avaj, čekati dovek.

A kad ih umor il' košava svlada,
U svoje bure legnu i snevaju
Da su k'o nekad oba vedra, mlada.

Identitet

svome psetu gledajuć'
čeljust smrdljivu i čvrstu
odluči vlasnik pseta
da i sam promeni vrstu

al' mator je čovek
baš k'o matoro pseto
teško se nove stvari uče
kad stigne pozno leto

tužno je slušat' pseto u starcu
kako kevće mesto da laje
i kako svaki strašni ugriz
tek bezubu vilicu odaje

Identitet, još jedared...

tamo gde put put preseca
tamo se više ne igraju deca
tamo se samo kevće i škrguće
grize se prošlo, laje na buduće

tamo gde put put preseca
tamo bure stoji, okruglo poput meseca
u buretu krezav starac zavija
sećajuć' se s tugom majčinih pomija

od svog rođenja star je taj starac
o, taj nije hteo da sisa palac
pa ne znajuć' jedno prožive vek -
bez detinjstva se ne postaje čovek

O lijepa, o divna, o slatka - patko

2011-01-21T08:58:00.000+01:00

čet'r' sultana i četiri kana
stigoše u samo predvorje rata
rat da izbegnu, jednoga dana,
sazvaše samit iza zatvorenih vrata

sedoše vladari za okrugli stolac
da problem golem mirnim putem reše
al' svaki u ruci drži po kolac
kolac s argumentom voli da pleše

na samit pozvaše i četiri kralja
koje problem tištaše isti
stigoše kraljevi iz svojih zemalja
svaki nalik granitnoj bisti

samit je počeo početkom zime
sve do kasnog trajao proleća
tek jedno je pitanje imalo ime
- čija je patka lepša i veća

među vladarima saglasja nema
svaki patku svoju u zvezde okiva
kvantitet patke večna je tema
bilo na javi, il' kad se sniva

jednoga dana jedan od sultana
umoren svađom ode da piša
otamo se vrati žut k'o banana
iz očiju suzna lije mu kiša

braćo vladari, drugovi moji
naša je vladarska sudbina huda
najveće patke (i čvrsto mu stoji)
vlasnik je ona - dvorska luda

Ponešto i za klinčadiju

2011-01-16T12:40:00.000+01:00

Pre nešto vše od deset godina bejah se opasno naljutio. Kćerka se vratila iz obdaništa sa zadaćom da za nekakvu priredbu nauči jedan sasvim lagan i lep dečiji pesmuljak. No, u tom pesmuljku, kojeg i sam pamtim iz svoje obdanišne dobi, jedno je ime, nepodnobno, zamenjeno drugim, podobnim, jednostavnom zamenom vokala na početku imena. Onako besan, odem vaspitačici i kažem: "Deci se ne daju falsifikati, nije u skladu sa boljim običajima." A ona, mučenica, počne mi objašnjavati da su, eto, takva vremena, te da nije zgodno, te da i oni menjaju naša imena...
Ništa, rekoh, ostavite vi tu pesmicu nekom podobnijem, a ja ću svojoj kćerki već napisati štagod.
I jutros, tražeći nešto sasvim drugo, pronađem dva pesmuljka tada napisana...

Repetitio mater studiorum est

Svake nove godine
Životinje postanu fine

Vuk ovcu ne ganja
Miš mačku ne sanja
Lija zeki pismo piše
Loviti te neću više

Jer životinje male znaju
Samo se dobrima pokloni daju

A kad nova godina prođe
Opet sve na staro dođe

Vuk na ovcu opet reži
Miš od mačke hitro bježi
A zeko trči i skače samo
Od lije se nema sakriti kamo

Vrapci, sova, brojevi i slova

Mali vrapci neće da uče
Pa ih pitanja brojna muče

Da li je pravi lav
Žut il' možda plav

Da li teta roda
Leti ili hoda

I šta to jede vuk
Il' meso ili luk

Tako vrapci sjede na grani
U svađi im prolaze dani

A sova, mudra šumska ptica
Sa knjige stare ne diže lica

Uči brojeve i slova štreba
Pa zna i više no što joj treba
Stalno uči, od sunca se krije
Al' je od znanja boli glava
Jer još jedno naučila nije
Danju se uči, noću spava

Ništa bitno, ali eto...

2011-01-15T17:58:00.001+01:00

13-og januara dodeljena mi je autorska opcija na Blogu b92.
Između ostalog, zahvaljujući i ovom blogu, te stoga želim da se zahvalim svim njegovim posetiocima kojima pripada deo zasluge za gore pomenutu autorsku opciju.

Između reči i reči stoji - reč

2011-01-04T20:13:00.003+01:00

Da nisu praćene uzdahom i izdahom, većina reči što ih čovek izgovara bile bi tragovi zaludnosti, koraci u ništavilo. Jer, te su reči od saznanja, dakle od uslovljenosti grehom. Reči od saznanja i iz saznanja odbijanje su krivca da učini priznanje. Katkad su čak i strašnije - onda kada u sebi nose smeh razuma, tog neporecivog dokaza oholosti.

Saznanje može požnjeti klasje, ne i stvoriti ga; saznanje može zamesiti kruh, ne i stvoriti glad za njim; saznanje može napuniti utrobu kruhom, ne i utažiti glad. Saznanje je cvet razuma, cvet razmetan i nedostojan, jer teži da cveta u slavu sebe sama. Miris tog cveta jesu reči koje odjekuju kao koraci izgubljenog u lavirintu.

Saznanju nasuprot stoji Znanje. Znanje je cvet duše, a reči Znanja su smeh duše, njen blagi miris, njena bistrina i njena svežina. Razum je uplašen, duša se plaši. Uplašenost razuma invalidna je, odsečena početkom i krajem.

Razumu je, sledstveno tome, i radost invalidna. Štaviše, ona i nije radost, već isprazna reč o radosti.

Duša, međutim, traje u strahu, trajući tako i u nemerljivoj radosti. Razum je protivnost samome sebi, jer je uplašen pred neispunjenjem, pred onim, dakle, na šta je zauvek osuđen.

Duša je potvrda samoj sebi i dokaz Jednoga, jer se večno plaši ispunjenja bezbrojnih mogućnosti posrnuća.

Sarajevo, oktobar 2010, u društvu Rusmira i A

Balada o snažnom al' blesavom zmaju

2011-01-01T15:53:00.001+01:00

za A

dvanaest zmajeva
a jedna princeza
ovde neko
nekoga zeza

dvanaest zmajeva
pa po tri glave
princezu ne vide
dok muški se mlave

princeza pažljivo
sakuplja glave
te strašne svedoke
otpale slave

to pos'o je dobar
princeza znade
kupiće ih vitezovi
što idu na parade

i seljaci vredni
al' naravi proste
glavušom zmajskom
rado se goste

dvanaest zmajeva
i dvanaest glava
gde ostale stajahu
sad stoji - hava

al' bitka prava
tek počinje sada
sa svakom glavom
i truplo pada

jedanaest zmajeva
k'o jedan'est klada
nad njima pobednik
a u njemu nada

princezo bajna
za čast vaše slave
svima sam lično
poskidao glave

pri tom i sam
izgubih dve glave
za ljubav vaše kose
i vaše krvi plave

duša mi nije
k'o spoljašnost gruba
smerno vas molim
da mi budete ljuba

gospodine zmaju
reče princeza
broj glava i pamet
tu postoji veza

dvotrećinska pamet
na zemlju je pala
zmaj s jednom glavom
tek je budala

uz takva krila
i one tri glave
ja bih vam tepala
moj troglavi lave

a mesto poljubaca
sa sve tri strane
sad bih vam morala
vidati rane

zbog vaše taštine
dopuna mala
vi ste muškarac
te stoga - budala

Između suze i pobede, biram suzu...

2010-12-16T15:09:00.000+01:00

Baš kao i ratovi, postoje utakmice koje treba umeti izgubiti.

Moj stari služio vojsku u Subotici one godine kada su Gegićeve bebe na svom putu do Hejsela pregazile prvake Francuske, koja je još pamtila slavu Žista Fontena, Zapadne Nemačke, koja te godine na volšeban način izgubi finale svetskog kupa onim nepostojećim Harstovim golom u poslednjoj minuti meča, Čehoslovačke koja će deceniju posle toga Panjenkinim šlampavim penalom Nemačkoj oduzeti radost još jedne titule prvaka Evrope, a potom i prvaka Engleske, zemlje koja je te godine bila prvak sveta.

Nant i bremenski Verder pokoreni su najlepšim nogometom koji se ikada igrao u Jugoslaviji. A onda je došao praški šok. Igrači Sparte na revanš u Beogradu došli su sa osmehom na licu i kapitalom od strašnih 4:1 iz prve utakmice. No, na Topčiderskom brdu dočekao ih je plotun od pet hitaca. Još uvek zaglušen februarskom topovskom salvom, dočekao je stadion JNA u lepom beogradskom aprilu 1966-te godine strašne Bazbijeve bebe. Bebe protiv beba! Partizan je delovao poput uvežbane lovačke eskadrile koja se igra sa tromim protivničkim bombarderima. Stajlsov gol u revanšu bio je nedovoljan da nadomesti golove Hasanagića i Bečejca u nezaboravnoj noći na stadionu JNA, noći u kojoj je čak i jedan Džoržd Best bio samo Džoržd Average.

Crno-belu četu u briselskom finalu 11.maja '66-te čekao je Real, koji se bez di Stefana i Puškaša uopšte nije doimao tako kraljevskim i tako strašnim.

Te noći, ukazom saveznog sekretara za narodnu odbranu, televizori u svim jugoslovenskim kasarnama goreli su duže no što je propisano dnevnim rasporedom radnog vremena.

Kasarna u kojoj je moj stari službovao bila je nekakva sablasna austrougarska konjička kasarna, a možda čak i obična konjušnica. Televizor je donešen u trpezariju koja je bila dovoljno velika da primi čitav bataljon mladića u uniformama, ali ne i dovoljno prozračna da iz nje brzo izađe zadah šinjela natopljenih proletnjim kišama. Baš tu TV salu za gledanje utakmice odabrao je i komandant kasarne, potpukovnik sa crtama lica koje su izgledale kao uklesane u kamen i sa crnim brkovima, kakve u detinjstvu zamišljamo na svakom velikom ratniku. Za gledanje utakmice vojsci je odobrena po čaša soka, a stasiti i odmereni potpukovnik u ruci je doneo čašu vina i seo u dno sale, iza vojnika koji su nastojali da budu što bliže crnobelom ekranu na kojem su igrale crno-bele bebe.

Vasovićev gol u desetom minutu drugog poluvremena među vojskom je izazvao oduševljenje ravno onom kojeg su njihovi očevi osetili kada je zavšren rat. Sala, dotad osvetljena sa tek par škiljavih sijalica, odjednom je blesnula od vedrih i ozarenih lica mladića koji su se prijateljski tapšali po ramenima i govorili: "Sad je gotovo, prvaci smo."

Potpukovnik, prekaljeni partizan, ćutao je i otpijao male gutljaje svog vina, a na licu mu se nije mogao videti ni nagoveštaj radosti.

Amanćiov udarac u 70 minutu utakmice, koji je završio iza Šoškićevih leđa, pokrenuo je čitav karusel psovki i grdnji na Špance i na nemačkog sudiju, sasvim nedužnog i nevinog. Ali ljutina zbog primljenog gola ni za milimetar nije potisnula veru u pobedu, jer Partizan je te večeri igrao nogomet na način na koji su flamanski majstori slikali svoja platna. Sala je bodrila malu četu i ne pomišljajući da ti povici ne mogu da dopru sve do Brisela.

Potpukovnik je ćutao i otpijao male gutljaje svog vina. Pogled mu je bio jednostavno komandantski, a to, za neupućene, znači da se iz tog pogleda nije moglo ništa naslutiti niti pročitati.

Serena, Španac sa imenom priličnijim za kakvog šlager-muzičara, nego za veznog igrača budućeg klupskog šampiona Evrope, posle samo šest minuta poslao je još jednu loptu iza Šoškićevih leđa. Sala je zanemela kao što zanemi čovek kada mu se saopšti strašna i kobna vest. Muk je trajao tek nekoliko časaka, a onda je ustupio mesto pokojoj psovci i neuverljivom međusobnom ohrabrivanju.

Jedini zvuk koji je prekinuo tih nekoliko časaka kosmičke tišine, bio je oštar zvuk stakla koje se lomi o kameni pod. Moj stari je okrenuo glavu i video svog komandanta kako sedi jednako nepomično kao i na početku utakmice, ali čaša vina je, umesto u njegovoj ruci, bila rasuta po podu. Nije bila bačena, samo je skliznula iz ruke sa svojim sadržajem nalik na krv. Potpukovnikov lik, izgubivši jedan detalj, čašu s vinom, nadomestio ga je drugim. Jednom suzom koja se skotrljala niz obraz i nestala u crnim, doteranim brkovima.

Da je Partizan pobedio u toj utakmici, četiri godine pre mog dolaska na svet, i da nije bilo te potpukovničke suze, ja bih možda navijao za Čelik. Ili Velež. Možda čak i za Partizan. Ali ga ne bih voleo onako kako to činim od dana kada mi je otac, kao dečačiću u predškolskoj dobi, ispričao tu strašnu i herojsku priču.

U ime Oca i Sina i Duha svetoga...

2010-12-13T21:10:00.000+01:00

"...Snijeg će proći,

sve će proći..."

Snijeg, V.Majer

O desno ra-me!

2010-11-30T14:49:00.004+01:00

Puška H&K G3 solidno je oružje. Istina, suviše komplikovano za borca bez temeljne vojničke naobrazbe i sa samo dvadeset metaka u okviru, ali osećaj čvrstine koji pruža kada se uzme u ruke, preciznost i konjska silina udarca obezbeđivali su joj poseban status među vojnicima. Pakistanska verzija te puške, koja je ovde bila najčešća i koju su iz nekog sasvim banalnog razloga zvali 'argentinkom', nije imala prefinjenost završne obrade kakvom se dičila njena nemačka posestrima, ali je i bez toga bila sasvim solidno oružje. Jedna takva puška bila je nema junakinja ove neobične pripovesti..

Pre dve noći sretoh u gradu dragog poznanika i kolegu iz rata, uvek vedrog D. Umesto na piće u kakvu usputnu kafančicu, on predloži da odemo na na večeru u restoran izvan grada, poznat po nešto bučnijoj klijenteli, ali i izvrsnoj kuhinji. Već posle prvog piva u razgovor uđe rat i ostade u njemu čitave večeri. A takva prisećanja mogu biti ili veoma neugodna, žuljajuća i dosadna, ili, pak, zanimljiva i vedra, pri čemu to zavisi ne od događaja koji su predmet sećanja, već od sagovornika. Dotakli smo se se i jedne zgode, koja nas je zbunjivala i te večeri, jednako kao i onog dana pre deceniju i po, kada se i odigrala.

Napad na zaselak B počeo je pre zore. Studen je očuvala desetak dana star sneg, prljav i odbojan, pa je čitavo poprište izgledalo neugledno, kao da se na njemu ima odigrati nekakva sitna krađa drva ili kokošaka, a ne jedna celodnevna bitka, taktički sasvim besmilena, pa stoga krvavija no što bi trebalo.

S, jedva punoletan i skoro devojački lep mladić iz diverzantskog odreda, bio je u sastavu grupe koja je trebala prva da otvorili vatru i označi početak akcije u čiji su uspeh više verovali učesnici nego oni koji su je zamislili.

Mada smrznuta zemlja i škripav sneg koraku ne daju da bude tih, ova je grupa neprimećeno stigla do svog cilja - kuće u kojoj je bilo smešteno interventno odelenje protivnika. Pri tom su, na način koji je za svedoke i danas volšeban i neobjašnjiv, prošli kroz minsko polje za koje se nije znalo, izbegli da uplašen frontaš iz lokalne jedinice na njih otvori vatru misleći da su to što jesu, ali u sastavu one druge, protivničke vojske, čija patrola ih nije otkrila iako su, nemajući vremena za traženje pravog zaklona, jednostavno polegali kraj puteljka kroz zaselak.

Obaveštajni podaci o kući u koju je trebalo ubaciti prve bombe bili su neobično precizni. Naknadno prebrojavanje ubijenih pokazaće da su se procena broja ljudi u interventnom odelenju i stvarni broj razlikovali za samo jednog čoveka. Nekoliko minuta pre pet časova S je bezglasno uklonio bunovnog i promrzlog stražara, da bi odmah nakon toga u kući odjeknule skoro istovremene detonacije šest bombi. Rafali kojima je dovršeno iznenađenje pomešali su se sa nestprljivim rafalima drugih udarnih grupa i užasnutim rafalima branilaca.

Ostatak toka i ishod bitke bez značaja su za ovu kratku pripovest. Na zbrčkanoj, već izbledeloj i iskrzanoj karti sećanja potrebno je obeležiti tek nekoliko trenutaka.

S-ov plen od njegove prve, i poslednje, žrtve bila je automatska puška G3. Objavljivanje radosti i gordosti zbog trofeja, dragocenog onoliko koliko je njegov rumunski kalašnjikov bio loš, prekinuto je jednim od stotina metaka koji su prosecali maglu tog praskozorja. Zrno mu je rascepilo lobanju na samom temenu i trebalo je manje od desetak minuta da mlado, lepo telo prestane sa grčevima koji su pojačavali ionako sveprisutan strah od trajućeg i bolnog umiranja u svedocima tog prizora.

M, vojnik koji je ostao da pazi na prolaz između dve kuće, upravo tamo gde je S pogođen, uzeo je pušku, taj zlosretni trofej, jer mu je iskustvo govorilo da njeni zaglušujući pucnji mogu obeshrabriti kolebljivijeg protivnika. Kada su se dvojica koja su umirućeg S odneli do saniteta vratila, zatekli su M kako leži potrbuške, sa licem nadole i šakama koje su ostale zgrčene hvatajući sneg. Zrno mu je preseklo vrat i umiranje verovatno nije trajalo duže od par trenutaka.

Borba se počela premeštati prema raskršću zapadno od B. Jedan od preostalih iz grupe koja je započela napad, vojnik od čijeg mi je imena ostalo samo to da je bilo sasvim obično i jednostavno, sa sobom je poneo pušku, ne želeći da ostavi dragocen plen. U trenucima borbe um pošteđuje čoveka skoro svake nepotrebne misli. Mada, dopušteno nam je zapitati se da li je ta osobina uma uvek dobra i hvale vredna. Jer, da je pomislio na tri leša koja su za manje od pola časa bili vlasnici te puške, možda ga zrno iz magle ne bi pogodilo u donji deo stomaka, isisavajući svu snagu iz tela i čineći ga nesposobnim za bilo šta osim za muklo stenjanje. Preživeo je slučajno. (Ima nečeg istovremeno utešnog i ironijskog u ovoj reči, slučajno, koju često upotrebimo za kakvu nedaću. Kao da se njome branimo pred neznanjem da li je kob koja nam se dešava besmislena ili unapred zapisana. Ma kakav da je istinit odgovor na to pitanje, ostaće zauvek nejasno da li je užasniji ili utešniji od onog drugog, netačnog.) Na njega je nabasao moj poznanik, večerašnji drug u piću, a tada starešina iz lokalne brigade i pronašao dvojicu da ga odnesu do saniteta, gde je smrt oterana mirisom joda i, pretpostavićemo, veštim rukama neke bolnčarke ili nekog mladog doktora. Na mestu gde je ranjenik ležao, kraj crvene mrlje na snegu, stajala je puška, prvi plen u okršaju koji je počeo tog jutra. U ratu se o ostavljanju oružja obično ne razmišlja, pa se moj poznanik sagnuo i podigao je sa zemlje, mehanički proverivši da li je ispravna i napunjena. Krenuo je prema zapadnoj strani zaselka, držeći se živica i niskih ograda između kuća, ali posle jedva desetak koraka, učinilo mu se da ga je neko udario po levoj nadlaktici. Okrenuo se, zbunjeno shvativši da kraj njega nema nikoga. A onda je ugledao sasvim malu tamnu mrlju na rukavu vetrovke. Zrno, još jedno koje je tog jutra izletelo iz magle, poderalo mu je kožu na bicepsu, zahvatajući tek malo mišića. Američki vojnici u Drugom svetskom ratu takvoj su rani od milošte govorili da je vredna milion dolara. U ovom ratu ona je garantovala tek sat vremena u lokalnom sanitetu ka kojem je moj poznanik D odmah krenuo - svojim zavojem umotao je stomak prethodnog ranjenika, pa vlastitu ranu nije imao čime previti. Susreli smo se nekoliko kuća odatle. Pružio mi je pušku. "Čuvaj mi je, ja odoh da mi ovo previju, pa se vidimo dole kod raskršća!"

Nedugo posle toga, možda je prošlo deset minuta, možda čitavih pola sata, sećanje na tok vremena u takvim situacijama nikada nije pouzdano, nastupilo je jedno od onih kratkih zatišja u razmeni vatre. Ušao sam u kuću koju su desetak vojnika iz tri različite jedinice pretvorili u nešto što bi trebala biti otporna tačka. Pušku sam spustio na pod i zapalio cigaretu, osećajući pri tom pomalo stida pred vojnicima što im ne mogu ponuditi nikakvu informaciju o tome šta treba da se desi u ostatku dana. Događaji su prezrivo odbacili volju svojih aktera.

Upravo kao što se utišala, pucnjava se nenadano razbuktala. Povici vojnika gubili su se u detonacijama 82-milimetarskih mina i projektila iz ručnih bacača. Trocevni protivavionski top koji je sa susednog brda, kao sa kakvog minijaturnog Olimpa, ispaljivao svoje munje ka selu, zaglušivao je ne samo glasove, već i misli. Istrčao sam iz kuće i više pužući nego hodajući obišao stotinjak metara unaokolo. Uverivši se da nema nepokrivenih mesta i da protivnapad na tom delu ne bi imao puno izgleda na uspeh, vratio sam se u kuću. Tek sa narednim zatišjem setio sam se puške koju mi je D poverio na čuvanje, ali ona više nije bila na mestu gde sam je ostavio. Stid je na trenutak nadjačao strah od sveprisutne pogibelji. Zahtevalo bi podroban i ovde sasvim suvišan opis bojišta i događaja na njemu da bi se objasnilo da puška nije mogla biti neprimećeno i krišom odneta. Naveče, kada je bitka već bila okončana, sreo sam D-a u komandi brigade.

"Nema one puške, k'o da je u zemlju propala", rekoh.

"Ma jebeš pušku, dobro smo danas glavu izvukli", odvrati on srdačno. "Ali ipak ćemo malo pogledati, svakako nije bilo smjene ni za jednu jedinicu dole, nije mogla nestati."

Puška je, ipak, nekako nestala, zajedno sa njenim otiscima šestorice ljudi koji su je tog jutra doticali. Od te šestorice, trojica su bila mrtva, jedan teško, a jedan lako ranjen. Već pripiti, D i ja smo se smejali poređenju puške sa baterijom zla koja se praznila, pa dok je stigla do mene već je potrošila svoj napon.

U tom času u kafanu uđe čovek kojeg smo obojica poznavali. Nekad čvrst i spretan borac, sada je bio vlasnik pogleda u kojem su se stapale unezverenost i neka čudna lukavost, svojstvena ljudima na granici umobolnosti. Stajao je na vratima, ne primećujući stvarni sadržaj kafane, a kafana se pretvarala da ne primećuje njega. Uprkos grimasi protivljenja na mom licu, D mu mahnu rukom i pozva ga za sto.

"Ho'š jedno pivo sa nama, taman malo pričamo kako smo zauzeli B? A ti si, Bogami, tu najviše valj'o"

"Ne pijem ti ja više, moj komandante dobri. A i nema se šta o tome pričat'. Ludi mi, ludi oni, dobro je da je ikom ostala glava na ramenima. Ali mog'o bih jednu kafu, ako nije nezgodno."

"Može, kako ne može, za mog najboljeg borca može i kafa i večera".

"Sam živi, mater mu umrla, a nije se nikad ženio, sevap je", došapnu mi D dok je uzvanik pogledom tražio konobaricu da poruči svoju kafu.

Piće ume ljude u razgovoru vrteti u krug i vraćati ih na već rečene stvari. Pa se i mi opet dotakošmo puške - baterije zle kobi, i dalje se smejući toj slici.

"Jel' vi to o onoj 'argentinki'?", prekide nas pridošlica.

D i ja preneraženo zaćutasmo.

"Pa nije valjda da se i ti sjećaš te puške?"

"Kako se neću sjećat', vidio sam ja šta je s njom bilo, al' nije mi bilo zgodno reć'."

"Stani sad", reče mu D, već napola rastrežnjen, "šta si ti vidio? Nemoj me ovdje zajebavat', skoro dva'est godina se pitam gdje je ta puška a ti mi sad kažeš da znaš šta je bilo s njom."

"Bolan, D, ne mak'o se s mjesta, ti znaš da ja tebi nikad nisam slagao. Sjećaš se kad je svanulo onaj dan i kad smo presjekli cestu?"

"Sjećam."

"E, ja krenuo po municiju, već nam počelo nestajat' dole. Uđem u onu kuću, kako ste je ono zvali, onaj i-ka-em, a unutra nikoga, svi otišli tamo prema raskršću. Siđem u podrum da uzmem sanduk municije, kad sam se popeo nazad, vidim uđe u sobu nekakav čo'ek, dođe do puške, nabaci je na rame i krenu napolje."

"Pa znaš li ga, jadan ne bio, iz koje je jedinice bio."

"Moj komandante, ne znam smijem li ti reć', nećeš mi vjerovat. I znam ga i ne znam. A nije, Bogami, bio ni iz jedne jedinice."

"Pa ko je bio, ti k'o da si od te kafe pijaniji nego mi od ovih piva."

"Šejtan, moj komandante, šejtan je bio."

Kusturica i vetrovka sa dva lica

2010-11-29T16:24:00.002+01:00

Ulomci sa jedne net diskusije:

...

Gledam ovu zapenjenu raspravu o goričkom filmadžiji zle kobi, pa mi se čini da svima izmiče jedan veoma bitan momenat kada je on u pitanju. Molim odmah da se taj momenat ne shvati kao apologetika njegovog izvanumetničkog (a Bogami i ovog umetničkog iz poslednje dve decenije) delovanja. Naime, Emir je Kusturica čovek duboko nesrećan. Mada po imenu Emir, njegovu dušu ispunjava demonski nemir za kojeg on jednostavno ne ume da nađe smiraja. Mada nosi predivno, prinčevsko ime, Emir, on u sebi nema ničega plemićkog, već je uspešni maturant, prome king reklo bi se, gimnazije pučkih nagona. On je sušta suprotnost jednom Gombroviču i njegovom plemićkom otporu prema merkantilnom establišmentu, jer Gombrovič se tome protivi sa pozicija aristokratske beskorisnosti, dočim se Emir tome protivi sa položaja pučke utilitarnosti. Kusturica, nesporno je, ima talenta. I filmadžijskog i spektatorsko-kompilatorskog. Ali i taj talenat izložen je ubrzanom erozivnom delovanju njegov zapečaćene nesposobnosti da se pomiri sam sa sobom. A da se i ne govori o tome koliko je zavodljiv svaki razgovor sa vampirima koji Emiru, kao goričkom čeljadetu, nikada ni mrski ni strani nisu bili.

Dodaću i ovo: ne smatram da je najimućniji Nemanja Srbije neko koga treba opljuvavati na svakom ćošku, no isto tako ne smatram ni da je zaslužio odanost koju mu armija sledbenika ukazuje. U arhitekturi ovog dela sveta, armija mrzitelja Kuste i Andrića malo se razlikuje od armije zaljubljenika u Kustu i Andrića, jer se odnos prema obojici temelji pre svega na promenjenoj nacionalnoj atribuciji.

Ima još nešto znakovito kada je ovaj čovek u pitanju. On je na svojoj Gorici bio poznat kao prek mladić koji nije prezao od toga da devojci čak i najneznatnijim povodom zavali šamarčinu. Posle, u njegovim filmovima skoro da se i ne može naći ženski lik kroz kojeg se on obračunava sa celokupnom ženskom vrstom. Ne bih sad baš da neko pomisli kako mi je Kusta maločas bio na kauču, ispovedajući se, ali iz ovog što sam naveo verovatno bi se dalo ponešto izvući.

Sve u svemu, za Emira je razdelnica između nemira i mira kraj njegovog života. I ništa se do tog časa neće desiti zbog čega će on biti i za jotu drugačiji.

P.S.

Samo još da dodam jednu o globalistima i antiglobalistima. Globalisti su oni koji veruju da se sa globusom može igrati upravo na način na koji to čini Čarli Čaplin u Velikom diktatoru. Nasuprot njima stoje antiglobalisti, sa svojim verovanjem da je zemlja, ipak, ravna ploča. Al' eto, opet se, mada verovatno uzaludno, nadam da će čovečanstvo dočekati čas kada će se rešiti i jednih i drugih.

...

Kosovo kao simbol veoma je bitno za Emira na najdubljoj intimnoj ravni. On se tripuje na Banović Strahinju, a ponaša se poput Jug Bogdana Ubeđen da se bori za najtemeljnija ljudska određenja, više postojeći on se u stvari ponaša kao kabadahija koja viče onom manje postojećem sebi: "Sedi, popij, zamezi, gde ćeš tamo, nije vreme. Ludo ćeš glavu izgubiti." U svoj toj rastrzanosti, alkohol kojem se sve više odaje, uzima opak danak, neku novovekovnu reverzibilnu devširmu. Nemanja u janjičare (Emire), Emir iz janjičara (u Nemanje).

...

Vesela tužbalica i Emir Kusturica

Sa vr' Mokre gore klikće 'tica,
Soko sivi, Emir Kusturica:
Gledaoci moji verni, mili,
Drvengrad je otpor svetskoj sili.
Duga kosa, a peškir mi kratak,
Ja bih hteo da Mu budem jatak.
Da ga gostim svojim sokovima,
Starost lečim svojim filmovima,
Da veselo nama zvone zvona
Kad pijemo On, ja, Maradona.
Pa pijani sitno zapevamo:
Bez Kosmeta i bez Metohije
Neće biti ni uže Srbije.
A kada se zorom otreznimo,
Da se plačuć' setim šta sam snim'o.
Da još jednu pesmu tužnu pustim,
Dok je čelo mamurno i gnjilo:
Jel' Saraj'vo gde je nekad bilo...
...

U povesti filosofije zabeležen je dubok sukob, kojem ni međusobne mržnje nije manjkalo, između pisca Fedona, Kritije i Republike s jedne i čoveka s psom s druge strane. U osnovi tog sukoba, pored neizostavne taštine, ležalo je duboko i nepomirljivo ideologijsko gledanje na položaj čoveka spram vlasti. Čovek s psom, Diogen, ljubio je tvarnu, ostvarenu slobodu, slobodu sada i ovde. Tu vrstu slobode on je branio smehom i podsmehom, trudeći se da potre vlast čoveka nad čovekom ili barem da joj se naruga. Njemu nasuprot, nekadašnji rvač Platon ljubio je slobodu u polju idealnog, slobodu koja se postiže rastakanjem čoveka kao subjekta u zajednici, slobodu u večnosti koja se zadobija odricanjem od slobode u trenutku. Čovek s psom vlast prezire, nemajući straha pred njom, rvač je uvažava, plašeći je se.

Ostala je zabeležena anegdota u kojoj Platon zajedljivo kaže Diogenu: "Da laskaš Dioniziju, ne bi prao povrće." Na šta mu Diogen odvrati: "A ti da pereš povrće ne bi laskao Dioniziju."

Ta dihotomija, koju je La Fontaine vekovima kasnije pođonio od Ezopa i Fedra, baš onako kao što i Kusta đoni svoje adepte, raskol između mudraca, ozbiljna i skromna u svome siromaštvu, bez potrebe da moljaka s jedne i mudrac kojem je dat rog izobilja ali koji mora da plaća najam vlastite raskoši i nebrige za preživljavanje s druge strane. Večni sraz vuka i psa koji već hiljadama godina iznova tera na promišljanje i određivanje spram tog tako važnog pitanja.

U Emiru su na način karikaturalan spojeni i pas i vuk i evo se već decenijama bore. U stvari, hine da se bore, plašeći se ujeda, već samo reže i laju jedan na drugoga. Ne, nisu to autentične životinje, nije to gorski vuk koji noću zavija na mesec i koji ni po cenu skapavanja od gladi neće pristati na suživot sa čovekom-pripitomljivačem, niti je to čestiti i odani ovčarski pas koji predano čuva povereno mu stado, dobijajući zauzvrat nagradu u vidu koske s malo mesa na njoj i povremenog odobravajućeg pogleda. Umesto takve zveri i takve domaće životinje, u Emiru su se nastanila ovakva dvojica:

Detinjarije na sve strane

2010-11-20T20:34:00.001+01:00

Za A

Silna je moć data sećanju, pa i onom najneznatnijem, koje više nalikuje udaljenom, kakvim bregom skrivenom odblesku munje, nego jasnoj, osvetljenoj slici sa precizno i brižno određenim mestom na zidu. Katkad takav treptaj sećanja, prizvan nekim slučajnim i do nemerljivosti sićušnim, umu neraspoznatljivim povodom, ume da pokrene onu retko korištenu sposobnost duše da se bori protiv nepodnošljive dosade i učmalosti života.

Pre nekoliko sedmica prijatelj i ja krenuli smo do Vlašića. Prolazeći kroz Vitez, zastali smo da kupimo cigarete i osetili da miriše na sneg. A ako u Vitezu miriše na sneg, to znači da ga je na Vlašiću nebo izdašno ispustilo. Nije bilo potrebe upuštati se u avanturu, a jeste avantura ići gore u mrak, sa letnjim gumama. Umesto toga, svratili smo u restoran u blizini položaja koji je tako silovito obeležio i njegov i moj život. Svi drugi toponimi izgubili su u mojoj svesti odrednicu položaja i postali sasvim obična mesta, većini kojih više ni ime ne pamtim kako treba, ali ovo mesto je ostalo položaj. Ne znam, niti sam tragao za odgovorom zašto je to tako. Nisam se ostrašćivao spram tadašnjih protivnika, bila mi je čak prilično mučna čitava ideja tog sukoba, niti sam voleo i osećao odgovornost prema onome što je trebalo da branim. Čini se da, dajući tom parčetu zemlje skoro mitsku dimenziju i čuvajući ga u sebi kao svoj jedini preostali položaj, na njemu branim svoju tadašnju nevinost, svoju mladost i sve one opsene koje, ma koliko slabe i smešne bile, ipak ispuniše svoj zadatak, ne dopuštajući da se pretvorim u potpuno odraslog, merama prosečnosti i kompromisa određenog čoveka. Između tog mesta i Zenice stoji greben zvani Vjetrenice, preko kojeg vodi krivudav, izlokan put, koji se od Viteza strmo diže uvis, a potom se, zastajući nakratko na samom vrhu prevoja, kao da želi uživati u prelepom pogledu, još strmije obrušava prema Zenici.

U zimu koja je, mislim, bila druga ratna, sa četom čiji sam, protivno svojoj volji, zapovednik bio, držao sam položaj koji se obema stranama činio, iz meni zauvek nedokučivih razloga, neopisivo važan. Nije to bio običan položaj, sa polu ili celodnevnim smenama u fortifikacijama, a potom sa odmorima u kakvom selu. Ne, tu odmora nije bilo niti ga je moglo biti, mesto je bilo duboko usečeno u protivnički sistem odbrane i pod pritiskom sa tri strane, tako da je svaki bespotreban ili suvišan pokret bio ravan samoubistvu. U duguljastom selu koje je imalo za Bosnu neverovatno lepe izlaske i zalaske sunca, čak i zimi, rasporedio sam vojsku po kućama koje su se pretvorile u male planete. U kućama se spavalo, jelo, razgovaralo, borilo. Udaljenost od protivnika na vrhu tog klina merila se metrima, obilazeći položaj često nisam ni nosio pušku, pištolj i par bombi za tu udaljenost bili su sasvim dovoljni. Bio sam tada najmlađi zapovednik čete u bataljonu, a vojska mi je bila proleterska, rudari i železarski radnici, pa kao takvi baš i nismo nosili znak pripadanja i bili smo najpodesniji da nas češće no što je red šalju u taj uzavreli kazan. Jedne prilike smena nam nije poslata više od dve nedelje. Opasnosti koje rat nosi sa sobom činile su se ništavne spram činjenice da nismo imali drva za ugrejati se, a hrana je bila svedena na dve porcije posne riže ili leće dnevno. Kada smo, onako izgladneli i sa licima kao od pergamenta usled smrznutosti, konačno dobili zamenu, dva dana nakon što smo uspeli čak i proširiti dodeljeni nam prostor u nečemu što je više bio vrisak i grč i bes nego vešto vođena vojnička operacija, postrojio sam četu da bih izvršio smotru pre polaska na marš. Naravno, u to vreme o gorivu, samim tim i o motorizovanom transportu nije moglo biti ni govora. Do Zenice, nekih 12-ak kilometara, valjalo je peške. Nije to bio u normalnim okolnostima bio neki strašan napor, znao sam kao momčić čak i do Travnika peške otići, ali tada nam je put koji nas je očekivao izgledao kao Maov Veliki marš. Rekao sam ti već da sam u to vreme nosio ime (namerno ne kažem nadimak) Španac. Drago mi je to ime, jer je u njemu bilo sadržano sve što sam voleo, i tebe je bilo u njemu, i sve čemu sam pridavao vrednost i značaj. Sa takvim imenom nisam mogao dopustiti u to vreme tako uobičajenu pljačku. Vojnici su znali kako se razgoropadim, pa nisu ni pokušavali da prigrabe kakvu sitnicu, mada bi im ponekad čak i progledao kroz prste, ali samo pod uslovom da se „snabdevaju“ kod onih za koje se bore, otimati od onoga kojem nastojiš oteti život zaista je nečasno. Četa je stajala u mraku i izgledala je kao gomila ilovače nabacana na sneg, ilovače od koje nam je predak načinjen. Pogled izbliza bio je još groteskniji, kao da su preda mnom stajali razbijeni ostaci svih vojski koje su ikada hodile Balkanom. Najednom, primetio sam jednog od svojih boraca kako nevešto nastoji da sakrije nekakav predmet iza leđa, očigledno nešto što mu ne pripada, jer tada je svaki od nas celokupno svoje blago, ranac i pušku, mogao poneti okačeno o ramena. Prišao sam mu, već pripravan da ga streljam na licu mesta jer se usudio da krađom prlja moj rat, za njegov apsolutno nisam mario, a onda sam uočio da su u pitanju sanke, obične, dečje, drvene sanke. Pogledao sam ga zbunjeno, a on je, pomalo uplašeno, rekao: „Komandiru, za djecu je, nemam ih šta drugo ponijeti.“ To da se okrenem i pustim ga da deci ponese takav, obeležen, poklon nije bila čak ni odluka (ah, kako su spram takvih časova lagane i slasne odluke kojima se ljudi šalju u smrt), jednostavno sam se okrenuo, uzdrman, urušen, rad da zaplačem i učinio bih to, samo da me nije bilo strah da se vojska ne uplaši što ih vodi čovek koji je pomerio pameću. Ko bi im mogao objasniti da je upravo u tim sankama bila sadržana sva nevoljnost jednog sveta, sva bol za jednim davno okončanim detinjstvom, sva praznina nastala pred ustuknulim ljubavima.

Uspon ka Vjetrenicama nije bio lagan. Padao je gust sneg, čija je jedina prednost bila to što nas je zaklanjao od protivničkih očiju, a led pod nogama činio je da svi hodamo nesigurnim korakom, kakvim je, verujem, Eleazar hodao kad je nakon tri dana dignut iz groba. Ispod vjetreničkog prevoja, na strani koja se spušta prema Zenici, ima jedna česma koja nekim čudom nije zaledila te noći. Tu smo bili propisno zaklonjeni od pogibelji koja je mogla doći u vidu šušteće smrti sa krilcima, ispaljenoj iz 82-milimetarske minobacačke cevi, pa sam vojsci dao predah, da se malo osveže i ispale cigaretu, a ja sam se sklonio u stranu, gledajući put koji je vodio ka gradu. Da nije bio uokviren retkom šumom, teško bi i pažljiv posmatrač mogao uočiti da je reč o cesti.

A onda se i meni javila šeretska, svebuntovna misao. Ma, nije ni misao to bila, već imperativ porođen iz protivprirodnog zagrljaja snega i krvi koje je još do maločas u izobilju bilo. Okrenuo sam se i najautoritativnijim oficirskim glasom pozvao k sebi svog zamenika i vojnika koji je zarobio sanke. Zbunjenom zameniku sam izdao kratke upute o vraćanju jedinice u kasarnu i rekao mu da ću ga tamo čekati, a nezakonitom vlasniku sanki na kojima nisu bile zarđale samo čelične potkove, već i tuđi smeh u igri, nije trebalo ništa reći. On je, začudo, bio od onih koji umeju čitati iz pogleda, pa me je poštedeo potrebe da ga zbunjujem rečima, objašnjavajući mu šta želim s njegovim poklonom deci.

Seo sam na sanke, prebacivši pušku preko grudi da mi se ne bi zabila u slabine ukoliko padnem, i otisnuo se strmu. Nagib je bio velik, a ja dugo nisam upravljao sankama, pa sam se s početka pomalo i plašio. Pahulje su me šašoljile po licu kao neki rani poljupci, a vetar je odneo rat u pičku materinu. Počeo sam se najednom smejati, veoma glasno, ne razmišljajući da tuda može naići neka druga jedinica i pomisliti ko zna šta. Spust nije trajao dugo, možda dvadesetak minuta, no takvi se trenuci ne mere zemaljskim merilima. Nikada u svom životu nisam bio više dečak nego u tom času, toliko srećan i vedar da mi je ne jednom na pamet pala misao da sam se tada zadužio kod neba i da je muka koja me je kasnije obeležila u stvari samo plaćanje duga jer sam se drznuo osetiti vedrinu koja se daje samo melecima i sasvim maloj deci. Nekoliko puta sam se prevrnuo, neumereno goneći krhko prevozno sredstvo. Ostajao bih neko vreme u ležeći na leđima i gledajući igru snega koji je plesao po muzici stvaranja sveta, a onda se opet otiskivao nizbrdo, kroz kraj koji sam koji mesec ranije „oslobađao“ od onih koji su Zenicu hteli „oslobađati“ od mene. Ne, tada mi to nije padalo napamet, tada, jureći kao yildrim niz ledenu podlogu, bio sam oslobođen svake muke, svake spekulacije, svake misli koja bi mogla nagrditi čarobnu lepotu te januarske noći.

Kad sam stigao do predgrađa Zenice, bilo je već kasno u noć i policijski sat već je uveliko bio na snazi, otreznio sam se, zapalio cigaretu, pušku propisno okačio o rame i krišom, da me ko ne vidi kako vučem sanke za sobom, rubom grada dovukao se do kasarne. Dalji događaji nemaju značaja.

Novembar, 2009

Kad je bio mrak, the sequel

2010-10-20T10:03:00.000+02:00

Kad je bio mrak
Kad je bio mrak
Pojurila mačka mačka
Čak, čak, čak

A dal' ga je progutala
To ni ona nije znala
Al' uzbrala je čet'r slačka
Čak, čak, čak

Jer je bio mrak
Jer je bio mrak

Dostave primamo samo utorkom i četvrtkom...

2010-10-15T20:06:00.001+02:00

Početkom oktobra te viktorijske, da ne kažem istorijske 1945-te godine, pod brižnim patronstvom nekolicine generala vojske koja je još uvek osećala ugodnu vrtoglavicu skorašnje pobede nad čitavim svežnjem neprijatelja, osnovan je fudbalski klub "Partizan", kao baštinik sportskog duha i ostvaritelj sportskih namera jugoslavenske armade. U modro-crveni dres bile su utkane reči: bitka, ofanziva, drugarstvo, vernost, pobeda...

Iste te godine i policijska vrhuška u Beogradu dosetila se da bi bilo sasvim zgodno da sebe počasti kakvim sportskim društvom, a posledica te želje beše nogometni gigant crveno-belih boja, klub sa najviše navijača ne samo u današnjoj Srbiji, već i u čitavoj šestopernoj federaciji jugoslovenskoj.

Takva neusporediva naklonost ka klubu iz Ljutice Bogdana teško da se može objasniti sportskim uspesima, jer oni su dolazili sukcesivno, sa najvećim kao najkasnijim. Pre će biti da veća popularnost policijskog kluba u odnosu na vojnički može da se objasni doušničkom i dostavljačkom ćudi ovdašnjih naroda...

Platani, žardinjere i čizme pešadinke kao jezikoslovlje...

2010-10-11T18:36:00.001+02:00

Ovde je trebala da stoji pesma. Početak joj glasi:

Kroz krošnje platana huči muk

Ostatak pesme zaglušen je kakofonijom na kaldrmi grada koji je zamukao pre sedamnaest godina i koji od tada nije progovorio. Grada koji se od tog vremena glasa ljudskim mumlanjem. Blagonaklon i neupućen namernik možda će uzeti grad u odbranu, kazavši da se i ovde mogu čuti reči nalik rečima koje se drugde izgovaraju. Ali namernik ne zna da tamo gde je grad ćutao pred čizmama, voda ne znači voda, nebo ne znači nebo, majka ne znači majka. Niti ja znači ja. Možda tek ono kmečanje : mi, mi, mi odista znači mi, mi, mi.

A opet, ko će ga znati. Možda grad ne bi ćutao da su čizme uz jednu ljudsku glavu razbile i pokoju žardinjeru. Možda bi neko rekao ljudima u čizmama: “Ej, šta to radite?! Ružnite nam grad.”

Beograde, Beograde, Tvoj zagrljaj i ljubav žele svi...

2010-10-10T17:57:00.001+02:00

Bio sam dečak u vreme kada su i Sovjetski Savez i Jugoslavija, ona pretposlednja, već bili osuđeni na smrt, ali im presuda još ne beše uručena. Sovjeti su nastojali da majskim paradama svog slavom ovenčanog oružja uplaše ostatak sveta, koji se i bez toga plašio ranjenog, obolelog i zbunjenog medveda, a Jugosloveni su istrajavali u verovanju da se pretnja upućuje prvo njima, pa tek potom Vašingtonu i Briselu. Jedne sam prilike, dok smo bili u poseti rođacima u Stocu, roditeljskim previdom izbegao lepi i zdravi običaj odstranjivanja dece iz prostorije u kojoj odrasli gledaju TV dnevnik, pa sam, listajući nekakav atlas u uglu sobe i ćuleći znatiželjne uši, čuo odrasle kako zabrinuto komentarišu prizore sa Crvenog trga kojim su se, pored tenkova, transportera, samohotki i drugih čudesa, kotrljali još i čudovišni lanseri nuklearnih raketa. A Zufa, rođak čiju partizanštinu nikad i ništa nije moglo pokolebati, uz napor koji iziskuje govorenje preko čašice loze, ubeđivao ih je: "Ma kakve rakete, ofarbali balvane pa ih vozaju."

Pa se sve nešto mislim, i u Beogradu danas izašli paradirat' pederi ofarbani u homoseksualce i skinse. A razdvajaju ih lepi mladići sa lisicama i velikim pendrecima...

Povesti, porazio sam te!

2010-10-06T13:40:00.000+02:00

Nijagara je razdelnica dve države. Jajački slap razdelnica je povesti. A Provalije stolačke razdelnica su ljubvenog života od života brojeva.

Kuda plovi ovaj brod...

2010-10-06T13:12:00.001+02:00

Na kraju Križevca, izduženog brega nalik ljubavlju izmorenim leđima žene, kojem se prvo ime izgubi u posrtanju povesti, zastao je Argo, bojni brod Jasonovih argonauta koji su tragali za zlatnim runom kolhidskim, ne znajući da je zlatno runo tek metafora za izbrijano crno runo. Pri pogledu na strašno lice Gorgone, nesrećne čudovišnice za koju se pogrešno veruje da je živela u Heladi, umesto u Čajdrašu, drvena se lađa okameni i ostade zauvek iznad Bregave, osuđena da doveka sluša žubor vode u koju više nikada neće uroniti...

Za ljubav nije potrebna seda brada, tek ovčica u naručju...

2010-10-06T12:27:00.001+02:00

Ispričano je: Musa a.s., znan i kao Mojsije, beše pozvan na goru Sinajsku, da bi mu Gospodar preneo svoj naum. Penjući se uz planinu, naiđe Prorok u jednom času na lepu zaravan na kojoj je spokojno paslo stado ovaca. Njihov pastir, neuk i siromašan mladić koji na sebi nije imao ništa do li lanenu košulju, u naručju je držao tek izleglo jagnje, nežno ga milujući i još nežnije mu govoreći: "Moj Bože, kako bih ja voleo da si ti ovo jagnje, pa da te mogu stalno milovati, paziti, uživati u tvojoj igri i tvojoj bezazlenoj radosti..." Proroku se te reči učiniše kao bogohulne, te on sa svojom gorostasnom figurom, koja se mladiću morala strašnom učiniti, stade pred njega i zagrmi dubokim, skoro pretećim glasom: "Ko si ti da se tako mome Bogu obraćaš?" U tom se času, uz zaglušujući tresak, rascepiše nebesa nad gorom Sinajskom, čudna pomrčina se nadvi nad planinu, a iz neba se začu glas od čije srdžbe zadrhta srce svakog živog bića na planini: "Ko si ti, da Mog roba ometaš, dok Meni ljubav iskazuje?"

Kota slomljenih srca...

2010-10-05T14:39:00.002+02:00

... i pokoje ovlažene vulve...

Sonata za kalašnjikov u D-molu

2010-10-05T14:32:00.001+02:00

Na današnji dan, pre šest godina, Topčiderom je, kao kroz kakav lavirint, prohučao zvuk rafala od kojih poginuše dvojica mladića koji, možemo sebi da dopustimo takvu pretpostavku, u samrtnom času nisu mogli da se sete starozavetnih reči Gospodovih: "Smilovaću se kome se smilujem, i požaliću koga požalim. I reče: ali nećeš moći vidjeti lica mojega, jer ne može čovjek mene vidjeti i ostati živ." (2.Moj)

Umesto plamtećeg grma i stroge grmljavine glasa Jahveovog, pred njima je stajao čovek kojeg je trebalo zaštititi. Čovek kojeg pravnom magijom nastoje proglasiti mrtvim, učinivši ga tako večno živućim. Nažalost, pravo ne poznaje vradžbinu kojom bi se dvojica gardista mogla proglastiti živima.

Quo vadis, duhanska stanico

2010-10-05T14:14:00.000+02:00

Ko ne ume da otpuhne dim, držeći maštrafu vina ili čokanj loze u ruci, taj nikada neće razumeti tajnu Eolovu.

Neko iz inata ruši čaršije, a neko zida ćuprije...

2010-10-05T14:03:00.003+02:00

Pripovest kaže da je otac ostavio sinovima u amanet da sazidaju ćupriju preko Bregave. Sinovi se, iz nekog razloga, nisu mogli dogovoriti kakvu ćupriju da načine, te svaki plati drugog neimara, od kojih svaki učini različit luk. A zdanje dobi ime Inat-ćuprija. Pa i ja iz inata ne htedoh da je fotografišem normalno, već ukrivo.